Слатке дудиње

Док нису ушли у такмичарски систем сви клубови из Шапца (осим Мачве и Србије који су играли у Лиги) двадеетих су играли пријатељске мечеве и тако исказивали снагу. Када је договарано гостовање, није било новца код играча Радничког за удобан превоз, већ се налазила алтернатива. Најчешће би то била рабаџијска кола, а луксузом је сматрано уколико буде новца за шпедитер.

Путовало се на утакмице у Велику (данас Сремску) и Малу Митровицу, Бијељину, Обреновац, Руму. Дешавало се да не буде места за све играче у превозу, него једни седе, други иду кораком поред, па онда замена и тако до одедишта где је требало играти. Било је тешко ходати, али не беше ни удобно седети, јер су друмови били неравни, а превоз тврд, без федера. Да не би било повратка ноћу на исти начин, фудбалери домаће екипе би водили противнике на конак код њих у дом, а онда би играчи Радничког узвраћали када су они домаћини.

Храну је свако носио у складу с могућностима и увек би на заједничкој паузи за обед све било стављано на једну трпезу и сви заједно ручају. Додатна окрепа били су плодови на дрвећу уз пут. Најчешће се јела дивља џанарика, дрењина, а у сећању сведока првих година Радничког остао је пут у Руму када су угледали жбунове пуне дудиња. Застали су и у сласт јели сви играчи. Једва је било снаге да играју стомака пуних слатког плода.