Где су грешке у раду са децом? Како помажете родитељима да пронађу баланс?
Прво, сами циљеви, очекивања родитеља би требало да се прошире, да не буде само фокус на оценама, већ на широј слици о том детету, свему оном што не можемо да оценимо, а то је однос према родитељима, баки, деки, према својој соби, свом друштву, како се сналазе на рођенданима... Када бисмо ми дали свему томе оцене као што дајемо репродукцији знања у школи, онда бисмо имали неку просечну оцену деце потпуно другачију него тренутно. Многи родитељи су фокусирани само на оцене и ту праве у суштини огромну грешку. Међутим, и пре тога, у вртићу, они имају очекивања која су доказива. Јеси ли научио напамет песмицу, да ли знаш слова, све што је мерљиво, а промиче им оно што је немерљиво, а много важније- однос између њих, што је у ствари темељ за све касније. Ту се често односи одмах у старту поремете због нереалних очекивања, оних која су у складу са њиховим карактером, а не са карактером тог детета.

Тако се мени десило да ја која сам причљива добијем ћерку која је потпуно другачија од мене. Ако не учим и покушавам од ње да правим себе, пореметићу јој природни развој и све касније ће ићи тешко. Једна од битних тачака је да ту децу сутра неће усрећивати мама и тата, већ потпуно други људи, нова породица, посао, пријатељи, кумови. Пуно радимо на томе да родитељи схвате да их припремају за добре односе са људима који ће их усрећити, што негде искључује презаштићивање и да им се угађа превише, па да они буду неспособни за те нове односе, јер им ништа није довољно добро, или занемаривање, где си ти увек онај који ћути и трпи. То су нека два екстрема. Моја искуства говоре да, уколико смо ми одрасли добро, и деца су са нам добро. Мислим да је институција та која пружа руку управо тад кад породица закаже, а ми смо почели да баш тад одбијамо сарадњу.У мом начину рада је обрнуто. Где је већи проблем са породицом, укључена сам више, где је мањи проблем, мени је лакше.