Катастрофа из шабачког породилишта

Страшно је мала реч за оно што ми се све издешавало у шабачком породилишту! Најгоре од свега је био шок који је уследио по изласку из зграде када ме је запљуснуо загађени ваздух.

Да, очекујете сада да вам причам причу као и све које сте досад чули о томе како је третман у породилишту неоправдано лош, благо речено. Међутим, моја прича тече овако... Још пре него што ћу затруднети, а било је у плану (ако то уопште може да се планира), слушала сам од разних жена исто тако различите приче о негативним искуствима из породилишта; те лекари овакви-онакви, овај био лош овој, онај оној, хигијена испод сваког достојног нивоа, храна као и „у сваком другом“ једнолична и неквалитетна... Свакој је нешто фалило, ружно јој се десило итд.

Тек кад сам и сама остала трудна запитала сам се: Чекај, зар је могуће да баш све имају лош третман тамо? и почела сам да се распитујем код оних, од којих нисам ништа чула, како су прошле, у нади да ћу чути неко лепо искуство. Верујте ми утешила сам се јер сам почела да откривам сасвим нормалне ствари, околности и неке реалније приче. Кажем реалније јер када сам лично тамо стигла, ипак сам имала одређену дозу страха како ћу ја проћи, видела сам да тамо нема караконџула, ајкула и дракула већ су то људи (карактерно мислим) који су према свима нама углавном били максимално пажљиви, услужни, чак и спремни на шалу (замислите то). Кажем „углавном“ зато што “у сваком житу има кукоља“ МАДА жене са мном у соби и ја смо виделе и тај „кукољ“ у светлом издању.

Шта хоћу да кажем? Сви смо ми људи од крви и меса и хајде реците да и Ви сами, чак и ако сте праве „мице“ нисте некад били груби или нељубазни према другом човеку - јер Вам није био дан добар, неко Вас је већ изнервирао или штагод.

Направићу малу дигресију... Моје правило је увек било да будем љубазна и према „дрској шалтеруши“ и, верујте на реч да је истинита она наша народна “Лепа реч и гвоздена врата отвара“. Са таквим приступом, с друге стране сам након првог непријатног обраћања виђала осмех и љубазност.
Дакле, нема потребе чак ни за комплиментом, ако не знате да га упутите, довољан је смирен тон и правите се да Вам се та особа обратила најнормалније. (У реду, сад сам дала неизнуђен савет, можете га занемарити ако Вам смета.)

Да се вратим на тему. Отишла сам да се породим очекујући све најгоре што су ми икада рекли: нехигијену, нељубазност, лошу храну (читај: најгору могућу храну)... на крају и нестручност, а све што сам тамо затекла су били људи који су се трудили да у скромним условима раде свој посао са најбољим учинком. И било је хитних интервенција које су решене, лажних дијагностика због лоше опреме, установили су да је ипак све у реду и жена је пуштена кући у предвиђеном дану.

Доктори су долазили рано ујутру да виде своје пацијенткиње током своје смене, одговарали су на поруке ако нису били у прилици да причају... излазили у сусрет пацијентима на упућену им молбу, ипак нека питања су остала без одговора, а неки одговори су дуго чекани - због мањка кадра који је једва постизао свој редован посао. Заиста, као и свима и њима треба разумевања с наше стране, наравно да свако жели да остави добар утисак и као радник и као особа.

Сложићете се да је ипак теже бити добар доктор и медицинска сестра, па и спремачица у болници која првенствено оскудева са људима на свим позицијама и са опремом, него бити то исто у некој економско развијен(иј)ој држави која има све потребне услове за рад.

Насупрот поменутим условима, храна, за коју сам такође очекивала најнижу оцену, била је више него солидна: укусна, богата и разноврсна, уз то - сервирана ни врућа ни хладна.
На крају, изразила бих захвалност свима са којима сам се сусрела иако им не знам свима имена; докторима: Емилији, Ирени, Милошу, Ани... сестрама: Анђи на првом месту (та жена трчи буквално да свима буде на услузи), Јаци, Вери, Сузи...

Моја порука свим женама које треба да рађају децу је да не избегавају наше породилиште због негативних прича и да се не боје “неискуства“ младих лекара. Лично бих пре рекла да су млађи доктори пуни ентузијазма и жеље за променом и унапређењем свог посла из чега происходи квалитетан рад.
Једва чекам свој следећи одлазак на најлепше одељење где влада највећа одговорност јер ту где долази једна здрава особа, одатле треба да изађу најмање два здрава бића, као што рече др Драган Милошевић једном приликом.