БОЈАНА БОШКОВИЋ ЈОВАНОВИЋ, БЛОК СЕСТРА У СЛУЖБИ НЕОНАТОЛОГИЈЕ
Рад са бебама задовољство, али и одговорност
Волела сам тај посао од малих ногу, играла се са луткама и замишљала да радим са бебама. Када беба плаче она не може да каже да ли је нешто боли, да ли је гладна, или просто плаче зато што је беба. Морате стално да их гледате, ослушкујете и научите да препознате о чему се ради
Рад са тек рођеним бебама представља посебно задовољство, али и огромну одговорност. Бојана Бошковић Јовановић је више од десет година запослена у служби неонатоглогије, а последњих годину дана ради као одговорна сестра у служби гинекологије и акушерства Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић“, али је Шапчанима позната и по хуманитарним активностима. Каже да је још као дете маштала о томе да ради са бебама.
Почела је да ради у Општој болници 2011. године, у служби хирургије, на полуинтензивној нези, где је радила шест месеци до истека уговора. Након тога није јој представљало проблем да ради и у брзој храни и осигурању. Запослење у шабачкој болници поново је добила 2013. године, али у служби анестезије, у „шок соби“, а после неких месец дана на одељење неонатологије. Тада је радила као медицинска сестра са средњом школом, а 2020. уписује Високу медицинску школу у Шапцу коју и завршава и коју јој признају 2023. и тада постаје одговорна, односно блок сестра на свом одсеку.
Фото: Приватна архива
-Волела сам тај посао од малих ногу, играла се са луткама и замишљала да радим са бебама. Маштала сам о томе да будем педијатар и имам свој сто са слаткишима, где ћу лечити децу. Одгајена сам у породици са два медицинска радника. Тата је медициски техничар који је у инвалидској пензији, а радио је у ургентном пријему, а тетка је висока медицинска сестра, која и данас ради у Општој блници. Током одрастања сам стално слушала о Болници, одлазила код тате на посао и свидело ми се. Током средње школе на пракси ми се свидела хирургија, а када је отворен ургентни пријем заволела сам и то, јер волим акцију. Поред тога, ту је заступљено више грана медицине и кроз рад може доста тога да се научи, прича Бојана.
Иако је почела да припрема пријемни за факултет, по завршетку Средње медицинске школе схватила да то није за њу, односно да је дошло до засићења. Родитељи због тога нису били баш срећни, а Бојана је одлучила да одради приправничи и размисли годину дана. Међутим, живот ју је изненадио, а њој су се приоритети потпуно променили.
Фото: Приватна архива
Након завршетка приправничког у ургентном пријему родила је сина Матеју, ког сматра својим највећим успехом. Истиче да је после тога другачије гледала на све што је урадила, или није урадила. Рад у беби боксу за њу представља испуњење дечјег сна.
-Јесте све миришљаво, нежно, али је посао веома одговоран. Када беба плаче она не може да каже да ли је нешто боли, да ли је гладна, или просто плаче зато што је беба. Морате стално да их гледате, ослушкујете и научите да препознате о чему се ради. Посао сестара није само да љушкају и пресвлаче бебе, него се дешавају и непредвиђене ситуације, када заједно са педијатрима морамо да спасавамо беби живот. Срећом, такви случајеви су ретки, али су веома тешки и остављају траг дуго, прича Бојана. Након порођаја бабица предаје бебу сестрама у боксу и педијатру. Они обављају први преглед и све остало што је неопходно у првим сатима живота бебе.
-Немогуће је оставити посао и не носити га кући, јер је посао моја друга кућа. Најлепше је када буде велики број порођаја у току дана и све бебе буду добро, тада идемо кући испуњени и срећни и то је најлепши део посла. Више је таквих дана, него оних лоших.
Деси се да у првој смени буде и по шест, седам порођаја и то је немогуће описати, наводи Бојана. Често је мајке након изласка из болнице пронађу на друштвеним мрежама и јаве се да се захвале. Бојана је позната и по хуманитарним, али и другим активностима које укључују најмлађе. Већ неколико година, уз помоћ донатора, обезбеђује пакетиће, иницирала је обнављање апартмана за породиље у шабачкој Болници, али и организовала прву Шабачку пузијаду.
-Рођена сам 19. јула и доста касније сам сазнала да је тог дана Свети Сисоје Велики, заштитник деце и беба. Када сам први пут ушла у беби бокс једна од три иконе које су тамо је Свети Сисоје Велики. Можда сам и самим рођењем предодређена за рад са децом. Веома сам осетљива на њих тако да сам пре три година одлучила да, са људима добре вољем, почнем да правим пакетиће за Нову годину. Људи ми донирају ко шта може, ја правим пакетиће и поклањам их. Прве године то су била деца у Установи за децу и младе са сметњама у развоју у Касарским Ливадама и деца на педијатрији Опште болнице, следеће године, пакетиће су добила деца са ретким болестима. Моја другарица је била Мини Маус, а Мина Мијаиловић, мајка дечака оболелог од ретке болести, ми је помогла да пронађем другу децу са ретким болестима. Ове године пакетиће су поново добила деца у установи у Касарским Ливадама и на педијатрији, а добиле су их и бебе које су 31. биле на одељењу гинекологије и акушерства, прича Бојана.
Летос је на Бојанину иницијативу реновиран апартман за породиље.
-Летос ми је идеја била да сакупим новац за климу за породилиште, међутим у међувремену болница је обезбедила климу тако да сам, у договору са донаторима и менаџментом болнице дошла на идеју да реновирамо апартман. Тај апартман постоји одувек, жене које желе да буду саме у соби га плате и то може свако ко жели. Апартман има своје купатило, телевизор. Реновирање је трајало два, три месеца и на крају је испало одлично. За све имам подршку менаџмента, директора и главних сестара. Без њих ништа не бих могла да урадим. Породилиште је добило ЕКГ апарат, пацијент монитор, две нове транспортне изолете. Заиста се много улаже у породилиште. Чак нам је једна фирма помогла да обезбедимо и нове бодије и пелене за бебе, тако да нису више све у белом. Кадар је подмлађен, сви се труде. Желимо да имамо што бољи однос са мајкама беба, то много значи и нама и њима. Погађају ме приче да је у породилишту лоше, а углавном долазе од оних који нису тамо били никада, или бар дуго година. Имамо добар тим на који сам поносна, истиче Бојана.
Организовала је и пузијаду пре две године. Жеља јој је да то у нередном периоду постане традиција, па и да учествују околне општине и градови.
-Наишла сам на одличне реакције и одзив свих људи које сам контактирала како би спонзорисали догађај. Такође су се и тате такмичиле у трци са бебама у колицима. Сви су добили поколоне, а прва три места су била посебно награђена, присећа се Бојана.