Од идеје, преко жеље, упорности и стрпљења, до фарме

Овај млади брачни пар одлучио је да започне свој бизнис на селу те су тако дошли на идеју да се баве узгојем сјеничких оваца. 2018.године купили су шампионско легло из Ваљевске Каменице од власника који је апсолутни победник у свим категоријама сјеничких оваца. Њихово стадо у том тренутку бројало је 20 јединки

Тридесетосмогодишњи Бојан Спасојевић првих шест година свог живота провео је у Београду где је и рођен, а потом се из српске престонице преселио у тамнавски крај, у родно село свога оца. У Љутицама и данас живи са родитељима, супругом Катарином и ћеркама Јованом и Јаном.

Овај млади брачни пар одлучио је да започне свој бизнис на селу те су тако дошли на идеју да се баве узгојем сјеничких оваца. 2018.године купили су шампионско легло из Ваљевске Каменице од власника који је апсолутни победник у свим категоријама сјеничких оваца. Њихово стадо у том тренутку бројало је 20 јединки.

–Скупили смо одређену своту новца и размишљали у шта смо могли да уложимо. Кад смо већ на селу некако се само наметнуло да то буде нека грана пољопривреде. Одлука је пала на овчарство. Разлог је што су овце некако најлакше за узгој, захтевају најмање механизације, њива, најлакше је радити и могуће је да се уз то ради и други посао, што ми иначе и чинимо. Обоје смо запослени у фирмама, ја у млекари а супруга у трговини. Међутим, када се све добро организује, када се среди објекат, њиве затворе, не мораш да будеш константно присутан- објашњава Бојан и додаје да је свакако драгоцена подршка његових родитеља, превасходно оца који је пре извесног времена отишао у пензију и у прилици је да кад год затреба притекне у помоћ.

Спасојевићи се не жале. Напротив. Кажу да би се искључиво од узгоја сјеничких оваца могло лепо живети када би цена и потражња била на нивоу претходне две године. Али, није увек било лако. Посебно не на почетку.

–Имали смо потешкоћа у тој првој години јер је до тада било потребно поседовати десет оваца за субвеније. Међутим, у међувремену је то повећано на 30, а ми смо имали десет мање, па те прве године смо остали без те врсте подршке. Намучили смо се. Нисмо имали помоћ и све смо морали сами, али сада то већ полако постаје развијен посао- са поносом прича овај Љутичанин и присећа се да су супруга и он пре седам година почели од нуле.

–Нисмо имали ништа што нам је било неопходно. За објекат који сам сам пројектовао, нисмо имали ништа. Куповали смо од кочића па надаље. Кошара је прављена по мојој замисли, тако да нам олакша свакодневно функционисање. Кроз средину је ходник а са страна су простори са овцама. Јагањци сами себе одвајају. Имају део за храну који је увек пун, увек сено доступно, концентрат, свежа вода. Имамо и породилиште, пет боксова где су овце које су се ојагњиле. Ту су са својим јагањцима. Објекат је површине сто квадрата, десет са десет- објашњава Бојан.

НЕДАВНО СТИГЛЕ И ПРВЕ ТРОЈКЕ
Тридесетпетогодишња Катарина по занимању је машински техничар. Тим послом се никада није бавила. Веома воли животиње, те јој живот на селу и бављење овчарством не представља проблем, већ задовољство. Научила је да ради све што је потребно како би стадо било здраво. Уз помоћ ветеринара почела је да јагњи, па сада то чини сама.

–Тренутно у тору имамо 40 оваца и једног овна и планирамо да проширимо. Ове године имамо први пут тројке. Добили смо троје јагањаца и то од овце која је одгајена на флашицу. Њу мајка није прихватила, па смо је ми одгајили на флашицу, и ево, сада је донела тројке- са усхићењем прича ова млада жена.
Дванаестогодишња Јована као и осмогодишња Јана, баш као и остатак породице, воле животиње и живот на селу, па у складу са својим могућностима учествују у свим пословима.

Девојчице често јагањцима дају имена, али се онда у дому Спасојевића тугује извесно време након што се омиљено јагње прода. Тако је док се овце поново не ојагње и док на свет не стигне нови миљеник.

СЈЕНИЧКА ОВЦА НИЈЕ ЗАХТЕВНА ЗА УЗГОЈ
Познаваоци прилика кажу да се у домаћинству Спасојевића налази једно од бољих стада у овим крајевима. Ови домаћини воде рачуна о генетици оваца и напомињу да се тачно зна како јагње треба да изгледа и које караткеристике да поседује.

Сјеничка овца је домаћа, аутохтона раса која трпи екстремно ниске температуре, али подноси и врућину. Отпорна је на болести, добра мајка, млечна овца и како каже Бојан, најбоља је за печење.

–Она није захтевна за узгој. Посла имамо ујутру око пола сата. Поподне када је лепо време пустимо их на пашу, доспемо воде. Мало интензивније је када дође јагњење. Пет пута годишње имамо обавезу чишћења кошаре и тај посао се води као најтежи а заправо траје два дана, може и краће. Али, ви сами диктирате колико ће те времена потрошити дневно на тај посао када дође на ред. Није захтевно, није претешко- истиче Бојан.

Оно што је веома важно за здрав и правилан узгој сјеничких оваца јесте исхрана. За ове животиње је изузетно битна паша. Од могућности ширења земљишта зависиће и увећање фарме.

–Поента је у очекивањима и ништа не може преко ноћи, без муке. Планови су нам да полако и стрпљиво, из године у годину повећавамо стадо колико будемо могли. То све зависи од много фактора, првенствено од земље са којом будемо располагали и коју будемо могли да купимо на одговарајућим локацијама. Зависиће наравно и од кретања на тржишту, цене. Али, негде 60-70 јединки би било нешто чему би стремили- прича Бојан.

У последње 2-3 године ови узгајивачи немају проблем са пласманом. Јагањце продају локалним препродавцима или онима који су заинтересовани за даљи узгој. Цена уматиченог јагњета је тада 300 евра по комаду. Ако се продаје кланицама или за извоз, тада се за килограм добија 600 динара. У том случају, уз уредну папирологију прослеђену надлежнима, добија се и одређена сума новца као поврат.

“ЗАДОВОЉНИ СМО СУБВЕНЦИЈАМА, АЛИ БИ ЗАГАРАНТОВАНА ЦЕНА БИЛА МОЖДА БОЉИ МОДЕЛ”
Спасојевићи истичу да су задовољни и висином и редовношћу исплате субвенција од стране државе, те да им оне веома значе и дају одређену сигурност у пословању.

Ипак, сматрају да би можда најидеалније било да држава не даје субвенције, већ да постоји загарантована цена. У таквим условима, додају, лакше би се пословало и рачуница би била унапред позната.

–Ствари би биле предвидивије и стабилније. То је можда један од разлога што млади људи не улажу у пољопривреду. Млад човек жели да зна унапред све параметре и да има јасну рачуницу пре него што се упусти у неки посао. Осцилације су огромне у ценама од године до године и та доза неизвесности лоше утиче на пољопривреду генерално- напомиње Бојан.

СЕЛО НУДИ КВАЛИТЕТНИЈИ И ЛЕПШИ ЖИВОТ
Поглед на живот на селу и рачуница овог брачног пара не подудара се са ставовима многих који често кажу да се на селу не може живети пристојно, те да од бављења пољопривредом нема вајде. Села широм Србије неретко остају пуста. Тако је и у тамнавском крају где је у појединим насељима све мање становника. Али, Бојан и Каћа својим примером уливају наду и показју да се итекако пристојно може живети у малим срединама ако се има воље и жеље, ако не мањка идеја, организације, слоге и стрпљења да се нешто створи и уради, да се живи од свога рада.

–Некада је на селу било људи, али су услови за живот били веома лоши. Нису имали пристојне куће, купатила, воду, пут, интернет, телевизију...али било је људи. Сада у већини села имате све то. Куће су сређене, уређена дворишта, пут, интернет, струја, вода, у дворишту аутомобили...све је на дохват руке. Могуће је приуштити много тога, отићи и видети, све је доступно. Дакле, у селу може да се живи уз добру организацију и рад. Још увек има домаћинстава на селу у којима су родитељи старији људи и веома конзервативни, нису спремни да прате идеје своје деце нити да им предају новчаник. Настаје генерацијски сукоб и млади онда беже од куће. Иако имају своја имања, они се не баве пољопривредним пословима. Та конзервативност је велики проблем и један од водећих узрока одлазака младих са села. Фабрике су пуне домаћинске деце. Сваког од њих када сам питао шта ће те у фабрици када кући имате 40 крава, 30 хектара земље, комбајн, трактор који вреде неколико десетина хиљада евра, одговорио је да хоће свој динар- открива Бојан.

Додаје да старији људи нису спремни да улажу у модерну механизацију и објекте који би им уз мање труда и времена донели квалитетнији и продуктивнији рад.

–На селу је данас квалитетнији живот, боље је живети, здравије у сваком смислу. У развијеним западним земљама увек је скупља некретнина на периферији или у неком сеоском подручју него у граду. Још увек смо ми неписмен народ и не знамо да искористимо оно што нам се нуди, а имамо огромне потенцијале. Потребно је да прође још времена, да се смене генерације и промени пракса и навике српског сељака. Нама данас у селу, овде где живимо, ништа не фали. Имамо све што нам је потребно. Ми волимо и функционишемо од свог рада и мој јутјуб канал управо промовише такав начин живота. Покушавамо да објаснимо да село није 24 сата непрекидног рада, већ да може да се живи нормално, да се приушти летовање, одмор- каже Бојан који никада у животу није пожелео да са својом породицом оде из села.

Напротив, са осмехом на лицу Спасојевићи истичу да веома воле Љутице, читав коцељевачки крај и људе који у њему живе.

Весна Бошковић