Од обуке до проширења капацитета

Слађана Андрић из Мачванског Прњавора почела је са узгојем буковача у марту 2022. године. Прва количина износила је 50 џакова. Прикључује се обуци за узгој печурака у Тренинг центру у Шапцу, након чега почиње и озбиљнија производња.

-Имали смо у домаћинству простор, мањи објекат, приземље и поткровље куће када смо почели да размишљамо за шта би било паметно да све то употребимо. Узгој печурака нам се учинио као добро решење и тако смо кренули са педесет засејаних џакова. Пошто ми је требало додатних сазнања о самој производњи, отишла сам на обуку која се састојала од 120 часова теорије и праксе у фирмама које се баве узгојем шампињона и буковача. После положеног испита на крају обуке, добила сам сертификат за узгајање и већ у септембру исте године сам конкурисала за грант у оквиру Плаве економије за подстицајна средства за производњу. Заправо, то је подразумевало коришћење отпада из претходне производње за своју. Добила сам на основу достављеног бизнис плана средства у опреми за узгој буковача. Производњу смо проширили на 600 џакова, а сада после три године имамо 900. У међувремену, урадили смо халу од панела која ће нам омогућити да и даље повећавамо засад – наводи Слађана.

Фото: Приватна архива

У децембру прошле године стигло је вредно признање за газдинство Андрића – „Нај домаћин за 2024. годину у области повртарства.“

-Награду је додељивала Привредна комора Србије и обухватала је признање и новчани износ. Наставили смо са узгојем буковача, а планирамо да до јесени проширимо капацитет на 1.500 џакова и то до почетка Божићног поста. Цела породица је укључена, супруг, ја и двоје деце. Повремено ангажујемо и помоћ, три или четири радника, углавном су то комшинице из села. Задовољни смо за сада по питању пласмана, одређену количину продајем код куће а испоручујемо и за поједине трговине – истиче Слађана.

Кад се заврши циклус производње, компост који остаје у џаковима одлаже се на место где ће одстајати две-три године и тако добијају одлично ђубриво које користе за ђубрење њиве и баште. Са производима које излазе из газдинства Андрић, чести су учесници сајмова и фестивала.

Фото: Приватна архива

Ризик производње у гајењу буковача је минималан, углавном зависи од нас самих
Гљиве буковаче можемо лако наћи у природи на дрвеним подлогама, пањевима, отпацима од дрвета, на осушеним деблима, после кише када је топло, али и зими када друге гљиве ретко можемо наћи, па је зато јако омиљена и врло цењена. Производња ове гљиве важи за релативно уносан посао, без сувише ризика у производњи на релативно малом простору.

- За оне који желе да се баве производњом буковаче, можемо рећи да се лако гаје, да у производњи нема већих ризика, отпорна је прилично на болести и штеточине, даје високе приносе, тражена је на тржишту, па је зато и економски исплатива. У просторијама где се гаји, мора бити оптимална температура, добра вентилација, стална висока влажност ваздуха, добра осветљеност као и стална температура од 18 степени и то током целе године. Подлога за гајење је исплативија уколико произвођач има простора да сам прави супстрат, односно врши потапање сламе. Слама треба да је квалитетна и може бити од пшенице, овса, јечма, може се користити ливадско сено или комушина од клипа кукуруза или неки други целулозни отпад од биљака. Овај материјал мора бити уситњен, здрав, са пХ вредности од 5 до 7. Мицелијум мора бити бео, пастеризован или не. Супстрат треба да има температуру око 20 степени, а влагу од 60-65 одсто – наводи Гордана Рехак, саветодавац у ПССС Шабац.

У гајењу буковача разликују се две фазе. Прва која траје од три седмице до месец дана и друга када почиње раст и прорастање.

- У првој фази су поређане вреће једна поред друге са засејаном мицелијом у супстрату само прорастају супстрат у просторији без осветљења и са константном температуром. У другој фази, вреће се боље распоређују, буше да би из тих рупа почео раст гљива. Рупе се буше величине до 10 мм на размаку 10 x10цм дезинфикованим предметом. Веома је важна хигијена, па уколико се појави плесан, такве делове треба одстранити, након чега се изрезани делови дезинфикују са 1 % раствором формалина и залепе селотејпом. Уколико проценат уочене плесни буде већи од 30 %, врећу треба избацити из производње. Потребна количина семена за једну врећу величине 100x40 цм је 1 литар, а засејавање се врши тако што се поређа прво слама, па мицелија и тако редом док се врећа не напуни, после чега се затвара и веже канапом. Тако спремне вреће се остављају у просторију за прорастање на температуру од 21-23 степени Целзијуса, а после 14 дана вреће су потпуно прорасле. Уколико је цео супстрат бео и чврсто држи целу масу и мирис је угодан, онда је прорастање завршено. Вреће остају у просторији где се даље гаје бушењем рупа из којих израстају буковаче. Берба се врши када клобук достигне величину од 10 цм. Ако нека од гљива прерасте и није за продају у свежем стању, може се искористити за сушење. Буковаче расту у циклусима тако да сваки траје по 7 дана, тако да једна врећа може да траје 4 циклуса – објашњава Рехак.

Фото: Приватна архива

Узгајање је још исплативије уколико се имају две просторије за производњу, јер се са једном просторијом губи време док гљиве избијају из рупа које траје 30 дана и при чему се може постићи 5-6 циклуса годишње, објашњавају стручњаци.

- Са две просторије, остварује се 10 до12 циклуса. Принос се креће 15-30 % од тежине супстрата, тако да је производња буковача веома уносан и исплатив посао. Простор за гајење треба подесити у складу са величином, врстом конструкције и искоришћености простора (нпр. у реду дугом 10 м може стати 30 врећа), обезбеђености потребне вентилације, сталне температуре и фине влажности ваздуха. Такође, при гајењу буковаче, од изузетне важности је одржавање хигијене, како просторије, тако и прибора, алата, посуђа и обуће током читавог тока гајења. Супстрат који остаје од гајења буковача, може се користити као органско ђубриво – истиче Рехак.

Подстицаји за произвођаче се рачунају кроз пластеничку производњу, као субвенције по хектару, а исплативост је индивидуална.