У животу мораш да се снађеш

Иван Панић је момак из Змињака, рођен у Шапцу а живи на Мишару у свом „Врту наде“. Бави се организацијом венчања и прослава али је широј публици познатији као ТикТокер, са великим бројем пратилаца и прегледа кратких видеа које објављује. Однедавно, гостује као стенд ап комичар широм Србије и у европским земљама где живи наша дијаспора. За себе каже да је обичан, просечан тридесетдеветогодишњак коме се догодило или још боље рећи који је изабрао да ради оно што воли и што га чини срећним. А радио је и ради и даље, пуно и вредно и то на више поља иако је истиче, предузетништво и приватан бизнис, оно што издваја као „главну“ професију.

Фото: "Глас Подриња"

-Све сам ја, и ТикТокер и комичар, и некадашњи радник на броду, и менаџер и организатор, предузетник..Исти у сваком послу, пун емпатије и поштовања према људима било да снимам за друштвене мреже или уговарам посао за фирму. Мислим да је то оно што људи препознају, непретварање и неулепшавање ни животних ситуација нити себе самог. Рад на крузерима је велико искуство и препоручујем га, јер је то и велики изазов и школа. Ту схватиш да си само број, један од многих радника који није битан никоме и да сам самцат мораш да се снађеш и избориш. Прошао сам све континенте, видео много тога и нигде не бих могао да живим сем у Србији. Прошао сам, видео, пробао, али је мој живот овде – наводи Панић.

Трговина, брод, инстаграм
По завршетку средње Уметничке школе у Шапцу, решио је да потражи посао. Трговина, агенције, све што је било у том тренутку било му је занимљиво и изазов јер је доносило какав такав новац. Када је схватио да не жели да то буде његов животни пут, одлучио се и отиснуо на рад на прекоокеанским крузерима и тако провео 16 година. Од пре пет година, отворио је фирму која је заправо наставак породичног посла, уз који је одрастао и који му није био стран.

-„Покупио“ сам идеје и бизнис планове са брода и од мојих родитеља. Организација свадби и венчања је посао који тражи посвећеност, стална улагања и праћење трендова. Све је доста унапређено, модернизовано и мора се уклапати. Могућности су неограничене, али то је оно што је драж посла. У исто време кад сам са тим почео, десио се снимак са свадбе на којем ја играм и који је врло брзо постао виралан и забележио велики број прегледа. То сам искористио као „монетизацију“ за мој основни посао који је тад почињао. Некако сам увек знао да ме неке ствари у животу очекују само нисам знао кад и који је пут ка томе. Снимак који сам избацио на мреже је био постављен на пословни профил и учинило ми се занимљивим да буде ту као нека реклама за оно чиме се иначе бавим. Потрефио се прави тренутак и ето. Ја сам чист доказ да људима треба другачијег садржаја од вести, помпезних наслова и хроника. Нисам ја посебан, него сам само решио да будем весео и да певам – прича Иван.

Од лајкова се не живи
Од тог првог видеа прошло је неколико година у којима су се низали садржаји са све већим бројем прегледа и пратилаца профила на мрежама. Исто тако, ређали су се коментари, не увек добронамерни.

-Кад кажу „ал је луд“, то може да значи и негативно и позитивно, зависи како се изговори али и од онога од кога долази. Људи гледају на моје клипове са различите перцепције, сви смо ми другачији. Чак и тај први на којем ја играм док поред мене неко мирно седи може да се чита и овако и онако. Да ли сам ја луд што играм на свадби или онај који мирно седи? Зависи ко посматра и какав си, да ли волиш или не да се веселиш, да ли сматраш да је то примерено итд. Не ваља ни кад су сви коментари дивни и кад те сви хвале, мора бити бар неко ко има другачији став. Ја сам неко ко свима одговара на поруке и сматрам да је то минимум пристојности коју треба свако да има. Такође, мора да се има и одговорност за оно што оде у етар. Никада не псујем у видеима и трудим се да изоставим све оно што може да негативно утиче на оне који ће то гледати, а у великој мери су то млади. Социјалне мреже су алат, од објава и лајкова се не зарађује, али може да послужи као реклама за оно од чега заиста живиш и чиме се бавиш – објашњава.

Када ме неко и препозна на улици, увек ми се обрати са осмехом и то ми је посебно драго. Лепо је кад у људима изазовеш такву емоцију

Емоције да „запрште“
Спонтано је каже Иван кренула и прича са наступима, прошле године у октобру. Први стенд ап десио се у Чоки пред пуном салом.

-„Вече са Панићем“ се тако закотрљало. Одмах сам рекао публици да себе не доживљавам као комичара тог формата али је све прошло добро. Публика су углавном они који ме прате на друштвеним мрежама, па су желели да се упознамо. После је дошао наступ у Руми, па у Немачкој два, поново неколико у Руми, Зрењанину, Београду, Новом Саду..кренуло је спонтано и ево, траје. Основно је да се заиста потрудим да испоштујем све те људе који у времену када не могу да издвоје пола сата да оду на кафу са пријатељицом, рођаком, колегом, а дођу да слушају мене. Сваки наступ је другачији као и људи који долазе али оно што је свима заједничко јесте та позитивна енергија која се осећа и пршти у ваздуху. Ја говорим углавном оно што сам доживео, догађаје из живота, са брода, путовања. Оно чему се посебно радујем је наступ који је заказан за новембар у МТС дворани и за који сам већ сад почео припреме пошто то неће бити класично стенд ап вече већ много тога заједно. После тога следе гостовања у региону а потом и на неким удаљенијим дестинацијама. Шабац остављам за наредну годину, јер најслађе треба да буде на крају – поручује Иван.