Музика са душом

Више од пет деценија са хармоником на леђима, Зоран Даниловић Крпица, увесељава народ, слаже кафанске дане и ноћи уз инструмент који му је толико тога донео у животу. За хармонику живи, своју породицу, супругу, двоје деце, две унуке, бројне пријатеље и свој родни Липолист којем се радо враћа.

Од паузе за ручак
- Први пут сам хармонику узео кад сам имао девет година. Растао сам уз музику, мој отац Миодраг, звани Пућа, свирао је фрулу попут Саве Јеремића који је у то време био јако познат. И тетка, очева сестра је доста лепо певала па се тако у нашој кући слушала и певала права народна музика, изворна, севдах, Врање, Македонија. Сећам се да сам, опонашао свирање на хармоници на ташни у којој сам оцу носио ручак у фабрику и певао док је са колегама био на паузи. „Пућо, купуј малом хармонику“, говорили су оцу. Био сам четврто дете у кући, најмлађи у обичној, радничкој породици и куповина инструмента у то време није била изводљива. Ипак, стицај околности је хтео да се некако намести да ипак до те прве хармонике дођемо повољно и тако је почело. Све ове године сам самоук, сам свој мајстор, нико ме није учио. Ипак, велику захвалност дугујем и оцу и мајки Будимки који су ето, подржали то што су и сами а и други препознали у мени, али првенствено, моју жељу да ми купе хармонику и почнем да свирам – сећа се Даниловић.

Фото: Приватна архива

„Као дечкић, чујем негде на радију песму или коло и звиждућем је до куће да је не бих заборавио. Узмем хармонику и покушавам док „не скинем“ мелодију. Све по слуху, ваљда се са тим родиш, никад нисам учио ноте“

Фото: Приватна архива

Случајности (не)постоје
Први излазак на бину иако без хармонике, незабораван је за овог сада врсног музичара, тада десетогодишњака, док је без треме али са страхопоштовањем детета, стајао поред великог Томе Здравковића.

Фото: Приватна архива

- Био је концерт у Дому културе у Липолисту и Тома је промовисао албум на којем је била песма „Слику твоју љубим“ а док је изводио ту песму, приметио је мене, од толико људи у публици, да певам и знам све речи. Махнуо је руком и позвао ме да дођем на бину. Та естрадна сцена ће деценијама после тога, бити мој живот. Имао сам прилику да се поново сретнем и са Томом али пуно певача и музичара који су обележили то време и постали легенде – прича.

„Треба слушати праву народну музику, изворне вредности. Музика је уметност, она није техника која се може направити на компјутеру. Мора да има душу, да се тако одсвира и отпева“

Први хонорар, фолклор и војска
- Нас четворицу у селу који смо као нешто свируцкали, позвао је један комшија да свирамо на свадби а знали смо четири и по песме. И кад завршимо са тим нешим блоком, ми опет испочетка. Ипак, зарадили смо нешто пара од којег сам мајци купио једну топлију мараму и кафе. После тога где сам ишао, и хармоника је ишла самном. Певао сам у школском хору, свирао у фолклорном друштву, касније у КУД „Абрашевић“ када сам кренуо у средњу школу, за који сам остао везан до данас. Завршио сам занат, запослио се у „Зорку“, отишао у Битољ у војску. Тада се десило, опет стицајем неких околности, да ме позову да „улетим“ као пратња Шабану на концерту у том граду када сам упознао њега, Мирка Кодића, Лепу Лукић, Минимакса. Свирао сам са Шабаном, онако у војничком оделу, са 19 година и није баш било једноставно. Без припреме сам „улетео“ на „Увенуће нарцис бели“. На гитари је био Икаш, за бубњевима Лола, све Шапчани. Претпостављате да је после било мањих привилегија током остатка војног рока – смеје се Крпица.

Јутра у Махали
После војске, посао рад у сменама и „озбиљнији“ наступи и свирке. Пристаниште, Заштита биља, организовање оркестра – Ћата, тетка Мица, Гиба, Зденко, Пера. Касније, деведесетих, свирао је Влада „Краставац“, Тома Ривида, Лала Плавшић на гитари, Раде Васиљевић Лопата, Љубан Марковић, Даница Николић и касније Анђа Цвијић, Бане Лаки Цветичанин, Влада Жабаљац. У та времена, осамдесетих, деведесетих, сећа се наш саговорник, после тезге у тадашњем Мотелу, јутра су се дочекивала у Мали код Рибице, код Лиле. „Најсрећнији сам и данас кад свирам колегама, музичарима, то је посебан доживљај“, наводи.

- Све време, где год сам био и чиме год се бавио, хармоника је била уз мене и била на првом месту. Са Абрашевићем, чији је шеф оркестра био Кока Павловић сам путовао у многе земље, пуно турнеја, гостовања, такмичења. Кореографије сам учио успут, „хватао“ ритам и мелодије. Упоредо, свирке по кафанама. Лепа сећања ме вежу за стари Шаран, Мотел, Венац, Кићулу..иако је било напорно радити и проводити ноћи у кафани а потом ићи у фабрику. Морао сам да бирам, и изабрао сам музику и не кајем се – истиче.

Кад свирам, свирам за себе па тек онда за друге и то ваљда други виде и осећају. Кажу да знам да направим „штимунг“ и то је ваљда таленат, али он се не вежба, то је у човеку или није. Сад са овим
телефонима, музика се више гледа, а то није добро. Она мора да се слуша и да се осети, да те дирне
и никако не остави равнодушним

Од доброг направи добро
Било је понуда да се сними плоча. Тозовац је Крпици од малих ногу био певачки узор и један од омиљених уменика, а живот је наместио да своје две песме поклони млађем колеги. Што је још важније, постане му пријатељ, до последњих дана великог певача и легенде народне музике.

- Нескромно, могу да кажем да ми је Тозовац био пријатељ а усуђујем се рећи и да је он мене тако доживљавао. Жао ми је што смо се касно упознали, али време које смо провели заједно и прилика да са њим делим сцену, гостовања и лепо тренутке, памтићу са поносом и благом сетом јер није више међу нама. Велики је то човек био, прави боем, неко ко је волео и живео за музику, кафану, пријатеље. Пружио ми је бројне животне и занатске лекције. На албуму који је снимљен пре две године су и његове две песме од укупно осам и два кола који се на њему налазе. Често смо се чули, он је један од ретких који ме је звао именом а не надимком који сам добио још у школским данима. Пред саму смрт, звао ме је да му певам преко телефона, ево и сад се јежим кад причам о томе – прича Крпица.

Фото: Приватна архива

„Кад седнемо после свирке у кафани, и свирамо за нашу душу, обично кажу „Пусти га самог да одабере“ и онда крену неке старе, заборављене песме. Шабац је расадник талената, озбиљно добрих музичара је било а има и данас, разних жанрова.“

Први носач звука после скоро пет деценија
- Љубиша Павковић је радио аранжмане на CD-у који је изашао за ПГП и њему дугујем велику захвалност као и свим колегама из Великог народног оркестра РТС-а. Посебно ми је драга песма „Зора руди а песма се чује“ за коју је текст писао мој брат Тома Маринковић, велики песник који нажалост више није међу нама. Једна од мојих песама „Ја имадох коња врана“ се нашла и на троструком диску посвећеном Цицварићима, Бори Јањићу, Софки, Старим Звуцима и другим певачима који су оставили траг на музичкој сцени Шапца, Србије и целе некадашње државе. Све је снимано уживо, без компјутера. И то је једно од признања које сам добио, наћи се међу таквим легендама. Недавно сам освојио признање за прву награду на манифестацији „Чаша воде са извора“ у Книћу за песму „Где си сада бивша срећо моја“ -

Амбар у родном крају
Већи део слободног времена проводи у родном Липолисту, на преуређеном породичном домаћинству где је каже, направио оазу за породицу и пријатеље. И одакле се, често, чује радост и звуци хармонике.

Фото: Приватна архива

- Музика ме је спојила са супругом, пре 41 године на размени фолклора. Рођена Францускиња, моја Кристијана и ја имамо двоје деце, већ одрасле ћерку и сина, и две унуке наше велике радости. Син је наставио мојим путем, свира хармонику у оркестру, а понекад и самном. Кад свирам, свирам за себе па тек онда за друге и то ваљда други виде и осећају. Кажу да знам да направим „штимунг“ и то је ваљда таленат, али он се не вежба, то је у човеку или није. Сад са овим телефонима, музика се више гледа, а то није добро. Она мора да се слуша и да се осети, да те дирне и никако не остави равнодушним. Жао ми је једино што нисам могао уживо да чујем Цицвариће док свирају, јер тај звук и вишегласно певање је посебно, чак и раштимована виолина која даје неки посебан тон. Шабац је град музике, а некад је био и град кафана – каже мајстор на хармоници, Зоран Крпица.