СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ПТИЦА ТРЕБА ДА ЛЕТИ
Војислав М.Николић рођен је у чешком граду Плзену 19. 5. 1923. године. Његов отац Милан у потрази за послом и знањем одлази у Чешку где упознаје Аугустину Пелант са којом се жени и добијају синове Божидара и Војислава. Након Првог светског рата Николићи се досељавају у Шабац где Војисављева мајка узима ново име Зорка. Отац Милан ради као машинбравар, а Војислав завршава четири разреда у ОШ „Вук Караџић“. У Шабачкој гимназији завршава два разреда, а у Врбасу још два.У Београду две године Техничког факултета. Потом одлази у Мостар где од 1934. - 1937. године похађа нижу Војну академију и 3. 9. 1939. године Ваздухопловну извиђачку школу. Војислављеве жеље су се испуниле. Постао је пилот извиђач.
Био је млад, леп и са можда мало више животног духа. Једном приликом пред рат летео је авионом изнад Шапца и да би поздравио своју девојку у Занатској улици спустио је авион толико ниско да је буком мотора узбудио цео Шабац. Много буке ни због чега јер се Војислав касније оженио са другом. Тако то бива у животу а он је тек почео да га планира.
Дође Други светски рат и почеше животни проблеми. Немци 6. априла 1941. године подмукло крећу са ваздушним нападима на Југославију, бомбардују градове и све аеродроме у земљи. Летећи са својим извиђачким авионом изнад Сарајева 14. априла 1941. године Војислава нападају немачки авиони и присиљавају га да спусти авион на аеродром. Однос снага био је 6:1 у корист Немаца који га заробљавају и депортују у логор ,,Офлаг 6 Ц“у Оснабрику. За живота Војислав је својој породици врло мало говорио о свом боравку у логору и његова ћерка Мирјана није могла да ми пружи много података о његовом затвореништву. Сећа се да јој је отац у логору био главни контраш који се противио нацистима и зато је био затваран у злогласни сектор ,,Д“. У логору су били затворени углавном Срби јер су Немци Хрвате пустили да се врате у НДХ а међу 6.000 заробљеника логора у Оснабрику налазио се највиши војни кадар бивше Краљевине Југославије. Логораши су пакете добијали преко Црвеног крста, храна се шверцовала, у логору су направили и радио пријемник. Шапчанин Николић М. Војислав имао је заробљенички број 4410 и са њиме је у логору била неколицина Шапчана: Милан Бањац, Брана судија, Драг. Јурковић, Стијак, учитељ Никола Вујановић, Станислав Винарев и други. Веза са родбином у домовини обављала се преко логорских дописница. Текст на њима морао је бити писан искључиво на немачкома и ево превода са једне сачуване од 30. 1. 1942. године: „Господину Милану Николићу Јевремова 40. Шабац Србија. Шаље Николић Војислав заробљенички број 4410/ 31. Драги родитељи данас сам добио још два пакета. Пакет са ћебетом још нисам добио али оно ми није потребно. Захваљујем вам се много за пакете. Како сте ви, јесте ли здрави. Ја сам хвала богу добро и здраво. Да ли је отац још болестан. Пре десет дана написао сам вам једно писмо. Ујак Милорад је здраво и он вас све поздравља. Много поздрава и пољубаца“.
Посткарте су имале и повратни део са адресом логора. Он се одцепљивао и на њему се слао одговор заробљенику. Војисављева ћерка Мирјана Николић-Мијаиловић сачувала је још два ретка очева документа . На позадини логорашке индекс карте пише: ,,Чувај ову карту све време да ти помогне сигурном повратку кући. Регистрациони број и ваше име вас идентификују и ваше регистрационе податке“. Посебно је интересантна друга Војисављева пропусница од 1945. године за велики заробљенички логор у Боргхорсту на којој је црвени печат Штаба Југословенске команде. Остаће тајна колико је тамо био и шта је радио али сам сазнао да је у том логору било затворено око 15.000 Пољака, Литванаца и Југословена.
У сваком случају Војислав је помагао многима да се раније врате у домовину а трагајући за њим по интернету, пронашао сам да је играо у једном од шест логорашких фудбалских тимова. На жалост, у логору Оснабрик је постојало и групашење логораша који су били за стару и оних за долазећу власт у Југославији. Британска авијација дивљачки је бомбардовала логор Оснабрик 4. 12. 1944. године и тада је погинуло 116 југословенских официра, а 60 рањено. На интернету стоје подаци да је то била Титова идеја како би спречио повратак елитних краљевих официра у земљу. Војислав М. Николић ипак се вратио у Шабац 28. 8. 1945. године. У заробљеништву је упознао извесну Хелгу чију је фотографију донео са собом. Ко му је била Хелга остаће за увек тајна.
По доласку у Шабац кратко време радио је код оца Милана, затим у предузећу „Мишар“ као службеник. Са својим солидним школским образовањем запослио се у Општини Шабац где је деценијама радио као виши грађевински техничар. Пред крај свог радног века прелази у аутосаобраћајно предузеће ,,7. јули“ где је био надзорни орган на изградњи објекта који се налазио према Мајуру. Војислав се оженио 1947. године са Емилијом Јеремић (рођ.1924.) која данас живи са својом ћерком Мирјаном која ми је дала податке о свом оцу.
Војислав је био веома стручан у свом послу и имао је великим бројем другова и пријатеља. Волео је боемски живот, песму у кафани, шалу па и карту. Једнога дана седамдесетих година Пулу, како су звали Војислава, његови пајташи се договоре да му направе малу намештаљку. Шофер из ,,7. јула“ Милан, звани Безгуз купи у Ровињу разгледницу, донесе у Шабац и да Павловић Храниславу Хранету који је у СУП радио на пасошима и имао специфичан рукопис. Хранислав на немачком напише на разледници: „Драги мој и незаборављени Војиславе, жељно очекујем да се сретнемо и наставимо нашу љубав...Твоја Хелга“. Хране ,,окитио“ разледницу а Милан при наредном путу у Ровињ, тамо је убаци у поштанско сандуче. Стигла Хелгина слатка разгледница на Војислављеву адресу. Његова супруга Емилија села за сто и поставила разгледницу на њега. Нестрпљиво је чекала Војислава да дође са посла. Каква је сцена настала у кући сами створите слику. Некакао се оправдао Војислав, пронашао актере смицалице али је ипак до краја живота, 1991. године, чувао Хелгину слику. Године проведене у заробљеничком логору оставиле су дубок траг у његовој души. Ћерки није дозвољавао да држи папагаја у кавезу. Говорио је: „Птица треба да је на слободи и да лети“. Ово је скраћена животна прича о Шапчанину који је волео слободу и да лети као птица.
Био је млад, леп и са можда мало више животног духа. Једном приликом пред рат летео је авионом изнад Шапца и да би поздравио своју девојку у Занатској улици спустио је авион толико ниско да је буком мотора узбудио цео Шабац. Много буке ни због чега јер се Војислав касније оженио са другом. Тако то бива у животу а он је тек почео да га планира.
Дође Други светски рат и почеше животни проблеми. Немци 6. априла 1941. године подмукло крећу са ваздушним нападима на Југославију, бомбардују градове и све аеродроме у земљи. Летећи са својим извиђачким авионом изнад Сарајева 14. априла 1941. године Војислава нападају немачки авиони и присиљавају га да спусти авион на аеродром. Однос снага био је 6:1 у корист Немаца који га заробљавају и депортују у логор ,,Офлаг 6 Ц“у Оснабрику. За живота Војислав је својој породици врло мало говорио о свом боравку у логору и његова ћерка Мирјана није могла да ми пружи много података о његовом затвореништву. Сећа се да јој је отац у логору био главни контраш који се противио нацистима и зато је био затваран у злогласни сектор ,,Д“. У логору су били затворени углавном Срби јер су Немци Хрвате пустили да се врате у НДХ а међу 6.000 заробљеника логора у Оснабрику налазио се највиши војни кадар бивше Краљевине Југославије. Логораши су пакете добијали преко Црвеног крста, храна се шверцовала, у логору су направили и радио пријемник. Шапчанин Николић М. Војислав имао је заробљенички број 4410 и са њиме је у логору била неколицина Шапчана: Милан Бањац, Брана судија, Драг. Јурковић, Стијак, учитељ Никола Вујановић, Станислав Винарев и други. Веза са родбином у домовини обављала се преко логорских дописница. Текст на њима морао је бити писан искључиво на немачкома и ево превода са једне сачуване од 30. 1. 1942. године: „Господину Милану Николићу Јевремова 40. Шабац Србија. Шаље Николић Војислав заробљенички број 4410/ 31. Драги родитељи данас сам добио још два пакета. Пакет са ћебетом још нисам добио али оно ми није потребно. Захваљујем вам се много за пакете. Како сте ви, јесте ли здрави. Ја сам хвала богу добро и здраво. Да ли је отац још болестан. Пре десет дана написао сам вам једно писмо. Ујак Милорад је здраво и он вас све поздравља. Много поздрава и пољубаца“.
Посткарте су имале и повратни део са адресом логора. Он се одцепљивао и на њему се слао одговор заробљенику. Војисављева ћерка Мирјана Николић-Мијаиловић сачувала је још два ретка очева документа . На позадини логорашке индекс карте пише: ,,Чувај ову карту све време да ти помогне сигурном повратку кући. Регистрациони број и ваше име вас идентификују и ваше регистрационе податке“. Посебно је интересантна друга Војисављева пропусница од 1945. године за велики заробљенички логор у Боргхорсту на којој је црвени печат Штаба Југословенске команде. Остаће тајна колико је тамо био и шта је радио али сам сазнао да је у том логору било затворено око 15.000 Пољака, Литванаца и Југословена.
У сваком случају Војислав је помагао многима да се раније врате у домовину а трагајући за њим по интернету, пронашао сам да је играо у једном од шест логорашких фудбалских тимова. На жалост, у логору Оснабрик је постојало и групашење логораша који су били за стару и оних за долазећу власт у Југославији. Британска авијација дивљачки је бомбардовала логор Оснабрик 4. 12. 1944. године и тада је погинуло 116 југословенских официра, а 60 рањено. На интернету стоје подаци да је то била Титова идеја како би спречио повратак елитних краљевих официра у земљу. Војислав М. Николић ипак се вратио у Шабац 28. 8. 1945. године. У заробљеништву је упознао извесну Хелгу чију је фотографију донео са собом. Ко му је била Хелга остаће за увек тајна.
По доласку у Шабац кратко време радио је код оца Милана, затим у предузећу „Мишар“ као службеник. Са својим солидним школским образовањем запослио се у Општини Шабац где је деценијама радио као виши грађевински техничар. Пред крај свог радног века прелази у аутосаобраћајно предузеће ,,7. јули“ где је био надзорни орган на изградњи објекта који се налазио према Мајуру. Војислав се оженио 1947. године са Емилијом Јеремић (рођ.1924.) која данас живи са својом ћерком Мирјаном која ми је дала податке о свом оцу.
Војислав је био веома стручан у свом послу и имао је великим бројем другова и пријатеља. Волео је боемски живот, песму у кафани, шалу па и карту. Једнога дана седамдесетих година Пулу, како су звали Војислава, његови пајташи се договоре да му направе малу намештаљку. Шофер из ,,7. јула“ Милан, звани Безгуз купи у Ровињу разгледницу, донесе у Шабац и да Павловић Храниславу Хранету који је у СУП радио на пасошима и имао специфичан рукопис. Хранислав на немачком напише на разледници: „Драги мој и незаборављени Војиславе, жељно очекујем да се сретнемо и наставимо нашу љубав...Твоја Хелга“. Хране ,,окитио“ разледницу а Милан при наредном путу у Ровињ, тамо је убаци у поштанско сандуче. Стигла Хелгина слатка разгледница на Војислављеву адресу. Његова супруга Емилија села за сто и поставила разгледницу на њега. Нестрпљиво је чекала Војислава да дође са посла. Каква је сцена настала у кући сами створите слику. Некакао се оправдао Војислав, пронашао актере смицалице али је ипак до краја живота, 1991. године, чувао Хелгину слику. Године проведене у заробљеничком логору оставиле су дубок траг у његовој души. Ћерки није дозвољавао да држи папагаја у кавезу. Говорио је: „Птица треба да је на слободи и да лети“. Ово је скраћена животна прича о Шапчанину који је волео слободу и да лети као птица.
Најновији број
25. април 2024.
