Када своје постане животни пројекат

За већину младих брачних парова у Србији, куповина првог стана је значајана финансијска одлука, али и животни пројекат. Одлука о задуживању неретко значи балансирање између жеље за споственим простором и реалности свакодневних трошкова. Ипак, многи се у то упусте упркос изазовима, вођени потребом да изграде своје уточиште и дом за нову породицу.

Три брачна пара, чији су идентитети познати редакцији, поделила су своје приче. Различите по околностима, али сличне по мотиву. Њихова искуства могу бити униврезална, али и изузетак од правила.

Фото: Canva

Од кредита до стана из снова
Први пар у раним тридесетим, представља ону статистички најређу, али и најсрећнију комбинацију. Изнадпросечне плате у интернационалним компанијама и стабилна примања. Након пет година подстанарског живота, схватили су да је месечни издатак за станарину практично једнак рати стамбеног кредита.

Уз подршку обе породице и сопствено учешће, купили су стан од 70 квадрата директно од инвеститора, у фази изградње. Искористили су и повраћај ПДВ-а на прву некретнину која многим младим паровима олакшава улазак у власништво.

Данас, са једним малим дететом и плановима за друго, не жале због одлуке. Рата јесте мало „јача“, како кажу, али уз њихова примања могу да поднесу то оптерећење.

-Стан је онакав какав смо дуго тражили и желели. Уливало нам је сигурност то што смо од сиве зоне до усељења видели читав процес. Зграда је у мирном делу града и има све оно што нам је потребно. Све је у близини, а нама то значи.

Наводе да их понекад помисао на 30 година отплате „освести“ да отплаћују стамбени кредит, али их не плаши. Њихова свакодневица није подређена кредиту и не морају да се одричу онога што сматрају важним.

Фото: Canva

Од подстанара до власника стана
Други пар је готово деценију живео као подстанар. Нису ни размишљали о куповини некретнине све док им власник стана није саопштио да продаје некретнину. Одлучили су да ризикују и покушају да га купе.
У том тренутку нису имали довљно висока примања за стамбени кредит за двособан стан. Са минималним зарадама и двоје школараца, морали су да пронађу, као кажу „неку комбинацију“, или да се поново селе. Сплетом срећних околности продали су једну њиву у селу коју су наследили од даљег рођака неколико месеци раније, искористили тај новац, позајмили од пријатеља и узели чак два потрошачка кредита која су тада била доступна на дуже рокове отплате.

-Био је то период одрицања. Нема летовања, нема путовања, додатни послови. Стално смо себи говорили, издржаћемо – каже наш саговорник и додаје како су плате полако расле, а кредити одмицали, борба је постајала лакша.

-Сада, годину дана пре коначне отплате, осећамо огромно олакшање. Тада смо се двоумили да ли је то паметно. А данас видимо да би тај стан био недостижан, цене у Шапцу су отишле у небо.

Било је јако тешко, али то нас је зближило више него ишта друго. Желели смо нешто своје, живот
у заједници није био могућ. Да ли бисмо сада, са овим искуством купили стан на кредит. Не! Да ли бисмо купили стан, да

Фото: Canva

Од неповољног кредита у швајцарцима до породичног дома
Трећи пар је попут хиљада породица у Србији, узео кредит у швајцарским францима. Тада, њима једину доступну опцију. Супруг је имао минималну зараду, док је супруга била незапослена. Оно што је уследило била је деценијска агонија коју многи и данас памте, нагли скок курса, драстично увећање рата, обавештења извршитеља, правна несигурност и неизвесност која се уселила у сваки сегмент живота.

Док су одгајали и школовали децу, паралелно су се борили са кредитом који је постајао све теже одржив. Конверзија валута је донела одређено олакшање, али праву стабилност су добили тек недавно када су пре рока успели да исплате главнину узимањем новог потрошачког кредита, који ће рефинансирати још неколико година.

-Било је јако тешко, али то нас је зближило више него ишта друго. Желели смо нешто своје, живот у заједници није био могућ. Да ли бисмо сада, са овим искуством купили стан на кредит. Не! Да ли бисмо купили стан, да. Како, вероватно бисмо пронашли неко друго решење. Тада смо били млади, неискусни и нисмо као ни већина просечних грађана знали ништа о банкама, каматама...