ШАБАЦ МОЈЕ МЛАДОСТИ
ШАБАЦ - МАЛИ ПАРИЗ
После Првог светског рата почела је обнова од бомбардовања порушеног града. И трговина се развијала. Преко шабачке царинарнице хиљада тона робе из западне Србије. Житарице, суве шљиве, пекмез од шљива у земљаним глеђосаним ћуповима од 50 килограма, стока: хиљаде свиња и говеда - све се то извозило преко царинарнице на Сави јер је Сава била гранична река према Аустроугарској до 1918. године када је после рата створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Настао је период, не само економског већ и културно - просветног процвата. Отварају се школе, библиотеке, оснивају културно - уметничка друштва. При шабачкој Гимназији веома је активна Драмска секција „Добрица Милутиновић“. Од 1923. до 1928. године приказивани су позоришни комади: Ростанов „Сирано де Бержерак“, „Флорентински шешир“ од Лабиша, Шекспиров „Сан летње ноћи“. Глишићева „Два цванцика“ и Нушићев „Кнез Иво од Семберије“. Главни глумац био је ученик Учитељске школе Љубиша Јовановић који је чак играо и у комадима у којима су гостовали београдски истакнути глумци Добрица Милутиновић, Жанка Стокић и други.
Имао сам једанаест година када ме је старији брат Душан одвео на позоришну представу „Два цванцика“. За мене је то био велики доживљај јер сам први пут видео бину, сцену за коју је декор радио сликар Стеван Чалић, и глумца у народним ношњама из доба када је Глишић писао овај весели драмски комад. Главни организатор па и редитељ ових комада Драмске секције био је популарни професор Гимназије Жика Поповић.
Веома је богат и разноврстан био и забавни живот Шапца. Организоване су забаве: „Мачвина“, Просветних радника, трговаца, занатлија. Чувен је био маскенбал „Мачве“ у хотелу Париз. Богате трговачке породице унапред су ангажовале места за столовима. Сви су били у најсвечанијим оделима; трговачке жене у старинским ношњама тепелуцима на глави а девојке у свиленим луксузним хаљинама и шеширима на колмованој коси. Мушкарци у црним капутима испод којих је на прслуку био ланац са сатом а панталоне штрафтасте. Једном речју Европа у „Малом Паризу“ како се онда називао наш Шабац јер је био носилац европске цивилизације и актуелне моде. Носиоци тог прогреса били синови богатих трговаца који су се школовали у Пешти, Бечу, Цириху па и у Петрограду. На чувене шабачке забаве и балове бродом или фијакером долазили су и Београђани јер су знали да ће имати добар и весео провод. А у тој веселости нашег града допринела су два чувена оркестра: Цицварића и Андолије који су били познати и популарни не само у Србији, већ и у суседним земљама.
Настао је период, не само економског већ и културно - просветног процвата. Отварају се школе, библиотеке, оснивају културно - уметничка друштва. При шабачкој Гимназији веома је активна Драмска секција „Добрица Милутиновић“. Од 1923. до 1928. године приказивани су позоришни комади: Ростанов „Сирано де Бержерак“, „Флорентински шешир“ од Лабиша, Шекспиров „Сан летње ноћи“. Глишићева „Два цванцика“ и Нушићев „Кнез Иво од Семберије“. Главни глумац био је ученик Учитељске школе Љубиша Јовановић који је чак играо и у комадима у којима су гостовали београдски истакнути глумци Добрица Милутиновић, Жанка Стокић и други.
Имао сам једанаест година када ме је старији брат Душан одвео на позоришну представу „Два цванцика“. За мене је то био велики доживљај јер сам први пут видео бину, сцену за коју је декор радио сликар Стеван Чалић, и глумца у народним ношњама из доба када је Глишић писао овај весели драмски комад. Главни организатор па и редитељ ових комада Драмске секције био је популарни професор Гимназије Жика Поповић.
Веома је богат и разноврстан био и забавни живот Шапца. Организоване су забаве: „Мачвина“, Просветних радника, трговаца, занатлија. Чувен је био маскенбал „Мачве“ у хотелу Париз. Богате трговачке породице унапред су ангажовале места за столовима. Сви су били у најсвечанијим оделима; трговачке жене у старинским ношњама тепелуцима на глави а девојке у свиленим луксузним хаљинама и шеширима на колмованој коси. Мушкарци у црним капутима испод којих је на прслуку био ланац са сатом а панталоне штрафтасте. Једном речју Европа у „Малом Паризу“ како се онда називао наш Шабац јер је био носилац европске цивилизације и актуелне моде. Носиоци тог прогреса били синови богатих трговаца који су се школовали у Пешти, Бечу, Цириху па и у Петрограду. На чувене шабачке забаве и балове бродом или фијакером долазили су и Београђани јер су знали да ће имати добар и весео провод. А у тој веселости нашег града допринела су два чувена оркестра: Цицварића и Андолије који су били познати и популарни не само у Србији, већ и у суседним земљама.
Најновији број
25. април 2024.
