СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ТРАГАЊА ЗА ШАБАЧКИМ ФОТО-РЕПОРТЕРИМА
У мојем вишегодишњем истраживању свега оног што је везано за град Шабац постоји један сегмент који је за мене посебно интересантан. То су људи који су се бавили фотографским послом у Шапцу или су били фото аматери. Да није било тих Шапчана и фотографија које су остале иза њих, тешко да бих се и ја бавио тим послом јер свака њихова фотографија постала део историје овога града. Фотографисали су у различитим временским периодима и тако стварали фото сторију Шапца. Свака фотографија има своју ,причу и старост. Што је старија све је вреднија за садашња и каснија истраживања.Овом приликом представићу вам једног младог Шапчанина који је био заљубљеник у фотографију.
Његове животне жеље да за собом остави више фотографија, нажалост, нису му се испуниле јер је умро млад на самом почетку своје фотографске каријере.Та несрећна околност отежала ми је да дођем до више података о њему и његовом фотографском раду. Фотографски занат изучио је код старог шабачког фотографа Јована Ј. Ерића. Боловао је од ТБЦ што је био узрок његове преране смрти. Морам да напоменем да је у Шапцу између два светска рата харала туберкулоза која је у то доба била неизлечива болест све до 1943. године када је откривен стрептомицин. Ту тешку болест звали су јефтика. До тог времена у Шапцу говорило се: „Ко оболи од јефтике у пролеће, крај му је у јесен, а ко оболи у јесен одлази у пролеће“. Овај текст пишем из пиетета према младим заљубљеницима у фотографију тога времена.
Два млада Шапчанина учили су фотографски занат код фотографа Јована Ерића што није случајност јер он је био веома хуман човек, један од оснивача и председник ,,Првог хуманитарног друштва за помагање најсиромашније деце“ у Шапцу 1929. године и одличан фотограф у време између два светска рата.
Први траг о младом шабачком фотографу Јовану Јовановићу пронашао сам на једном споменику на Камичком гробљу у Шапцу. Требало је да прође скоро двадесет година да бих дошао до следећег податка који ми је омогућио наставак даљег трагања. Знајући да прикупљам све податке који су везани за Шабац, један од мојих сарадника ван Шапца послао ми је неколико примерака старих новина ,,Илустровани лист“ из 1921. године који је у Београду излазио између два светска рата. У то време шабачке новине нису објављивале фотографије док је београдски ,, Илустровани лист“ објављивао велике и веома квалитетне фотографије што је оправдавало његов назив. На страницама новина пронашао сам десетак интересантних фотографија и кратких текстова које су послала двојица шабачких фотографа који су као фото репортери извештавали о догађајима у Шапцу. Били су то фотографи Јован Ј. Ерић и млади Јован М. Јовановић, син златара Михајла и Милице од кога сам до тада имао само податке са споменика. Ступио сам у контакт са члановима породице Јовановић који су се пре неколико деценија одселили из Шапца, а које сам познавао још из свог детињства. Путем интернета добио сам од њих фотографије и податке о њиховом блиском рођаку Јовану М. Јовановићу и тако склапам његов мозаик живота.
Јованов млађи рођени брат Станислав у Шапцу познанатији као Станко Ћуран био је стари предратни ,,Соколац“ и атлетичар (1908 ““ 1955) чијих су свих петоро деце Михајло, Јован, Марија, Милица и Душанка у Шапцу били спортисти седамдесетих година. Посебно синови Михајло и Јован који су били познати атлетичари у ДТВ ,,Партизан“ Шабац. Захваљујем им се на пруженим подацима и фотографијама из њиховог породичног албума са надом и жељом да објавим текст о тој старој специфичној шабачкој породици.
Са својим мајстором фотографом Јованом Ј. Ерићем Јован М. Јовановић очито је био најмлађи шабачки фото репортер али нажалост његово извештавање у београдском ,,Илустрованом листу“ прекинуто је његовом раном смрћу 1925. године. Једини трагови о његовом кратком фотографском раду остали су на страницама старих београдских новина које још нису све истражене. Његови родитељи којима је он био прво дете, свесни тежине његове тада неизлечиве болести, пружили су му могућност изучавања фотографског заната и набавили фотографски апарат који 1920. године није био сваком лако доступан. Требаће пуно времена да се пронађу и друге фотографије које је снимио Јован Јовановић. Ово је типичан пример дуготрајног истраживања које почиње од текста са старог споменика, трага се за новим подацима и никада се не зна крајњи резултат. У томе и јесте драж истраживачког новинарства. Трагајте новинари!
Девет година касније 1934. године фотограф Јован Ј.Ерић обучио је новог младог фотографа који је боловао од исте болести као и Јован Јовановић. Његов живот је био такође кратак али много драматичнији од колеге Јовановића. Био је то Драгољуб М. Николић који је свој кратки живот посветио фотографији у време од 1921. до 1941. године. Његов животни пут описаћу вам другом приликом.
Његове животне жеље да за собом остави више фотографија, нажалост, нису му се испуниле јер је умро млад на самом почетку своје фотографске каријере.Та несрећна околност отежала ми је да дођем до више података о њему и његовом фотографском раду. Фотографски занат изучио је код старог шабачког фотографа Јована Ј. Ерића. Боловао је од ТБЦ што је био узрок његове преране смрти. Морам да напоменем да је у Шапцу између два светска рата харала туберкулоза која је у то доба била неизлечива болест све до 1943. године када је откривен стрептомицин. Ту тешку болест звали су јефтика. До тог времена у Шапцу говорило се: „Ко оболи од јефтике у пролеће, крај му је у јесен, а ко оболи у јесен одлази у пролеће“. Овај текст пишем из пиетета према младим заљубљеницима у фотографију тога времена.
Два млада Шапчанина учили су фотографски занат код фотографа Јована Ерића што није случајност јер он је био веома хуман човек, један од оснивача и председник ,,Првог хуманитарног друштва за помагање најсиромашније деце“ у Шапцу 1929. године и одличан фотограф у време између два светска рата.
Први траг о младом шабачком фотографу Јовану Јовановићу пронашао сам на једном споменику на Камичком гробљу у Шапцу. Требало је да прође скоро двадесет година да бих дошао до следећег податка који ми је омогућио наставак даљег трагања. Знајући да прикупљам све податке који су везани за Шабац, један од мојих сарадника ван Шапца послао ми је неколико примерака старих новина ,,Илустровани лист“ из 1921. године који је у Београду излазио између два светска рата. У то време шабачке новине нису објављивале фотографије док је београдски ,, Илустровани лист“ објављивао велике и веома квалитетне фотографије што је оправдавало његов назив. На страницама новина пронашао сам десетак интересантних фотографија и кратких текстова које су послала двојица шабачких фотографа који су као фото репортери извештавали о догађајима у Шапцу. Били су то фотографи Јован Ј. Ерић и млади Јован М. Јовановић, син златара Михајла и Милице од кога сам до тада имао само податке са споменика. Ступио сам у контакт са члановима породице Јовановић који су се пре неколико деценија одселили из Шапца, а које сам познавао још из свог детињства. Путем интернета добио сам од њих фотографије и податке о њиховом блиском рођаку Јовану М. Јовановићу и тако склапам његов мозаик живота.
Јованов млађи рођени брат Станислав у Шапцу познанатији као Станко Ћуран био је стари предратни ,,Соколац“ и атлетичар (1908 ““ 1955) чијих су свих петоро деце Михајло, Јован, Марија, Милица и Душанка у Шапцу били спортисти седамдесетих година. Посебно синови Михајло и Јован који су били познати атлетичари у ДТВ ,,Партизан“ Шабац. Захваљујем им се на пруженим подацима и фотографијама из њиховог породичног албума са надом и жељом да објавим текст о тој старој специфичној шабачкој породици.
Са својим мајстором фотографом Јованом Ј. Ерићем Јован М. Јовановић очито је био најмлађи шабачки фото репортер али нажалост његово извештавање у београдском ,,Илустрованом листу“ прекинуто је његовом раном смрћу 1925. године. Једини трагови о његовом кратком фотографском раду остали су на страницама старих београдских новина које још нису све истражене. Његови родитељи којима је он био прво дете, свесни тежине његове тада неизлечиве болести, пружили су му могућност изучавања фотографског заната и набавили фотографски апарат који 1920. године није био сваком лако доступан. Требаће пуно времена да се пронађу и друге фотографије које је снимио Јован Јовановић. Ово је типичан пример дуготрајног истраживања које почиње од текста са старог споменика, трага се за новим подацима и никада се не зна крајњи резултат. У томе и јесте драж истраживачког новинарства. Трагајте новинари!
Девет година касније 1934. године фотограф Јован Ј.Ерић обучио је новог младог фотографа који је боловао од исте болести као и Јован Јовановић. Његов живот је био такође кратак али много драматичнији од колеге Јовановића. Био је то Драгољуб М. Николић који је свој кратки живот посветио фотографији у време од 1921. до 1941. године. Његов животни пут описаћу вам другом приликом.
Најновији број
25. април 2024.
