СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
КАДА КРВ ПРОКЉУЧА
Када је 24. априла 1928. године изнад Шапца у ниском лету уз велику буку прелетео авион Бреге 19 и срушио се у улици Владе Јовановића био је то пресудан дан у живот једног младог шабачког ученика. Живорад Д. Лацковић седео је на часу у Учитељској школи у Шапцу и чувши грмљавину авионског мотора у њему је прокључала младалачка крв. Живорад (Драгомир) Лацковић Лиле завршио је за учитеља али када је дошло време одласка у војску уписао се у Ваздухопловну школу у Новом Саду. Још као дечак из Клења у школи се бавио глумом, сценографијом, сликао, фотографисао, свирао на више инструмената, говорио неколико страних језика. Волео је природу, гајио пчеле. Био је свестран али највише је жудео за брзином. Јахао је коње али њихова брзина је била премала за његов немирни дух. Авиони и летење били су његова страст и коначно је постао пилот.
Летео је изнад свог родног краја и фотографисао Клење. По месец дана имао је тренажне летове са својим земљацима шабачким пилотима Василијем Врачевићем и Браниславом Тодоровићем, легендарним пилотом Милорадом Д. Танасићем и Михајлом Ђонлићем из Равња. Највише је летео са авионом Бреге 19, оним типом авиона чији га је громки звук мотора узбудио за време часа у школи и усмерио пут неба. Шапчани који су се дружили са Лилом , говорили су ми да када је летео није хтео да носи падобран. ,,Куда авион, туда и ја“ биле су Лилетове речи. Такав је био Лиле.
Али почео је Други светски рат и пилоти се растадоше, сваки је отишао на свој ратни задатак. Танасић и Тодоровић су храбро погинули а Лила су у Семизовцу у близини Сарајева 16.04.1941. године заробили непријатељски војници. И као већина пилота Краљевског Ратног Ваздухопловства Живорад Д. Лацковић био је депортован и затворен у немачки логор Офлаг 8. Б из којег је изашао 06.04.1945. године. Носио је затворенички број 19620 и са осталим затвореницима делио сва логорска зла. Али српски пилоти логораши били су добро организовани, трудили су се да сачувају свој високи официрски морал и дух. Правили су игранке, позоришне представе па чак пекли и ракију од кромпира који је био најчешћа храна у логору. Кријући од Немаца склапали су и радио детектор како би слушали савезничке радио вести. Немци су их добро чували али су им на време говорили када ће савезници бомбардовати логор. Давали су им алат да себи копају ровове за заштиту од бомбардовања. Лила је послужила ратна срећа и вратио се у домовину 08. 07. 1945. године.
У Клењу је прво радио као учитељ, затим десет година као управник Основне школе „Душан Остојић“, а од 1956. до 1964. године био је секретар школе. Пензију је дочекао у Хигијенском заводу ,,Вера Благојевић“ у Шапцу. Као резервни официр пилот Лиле је у време Тршћанске кризе ишао на обуку за прве млазне авионе Локид Т-33 које је наше ваздухопловство купило са запада 1953. године. Није могао Лиле да пробије звучни зид при брзини авиона од 970 км на сат, али му се испунила још једна животна жеља, а то је да лети и на млазњаку. Причали су ми његови сарадници да је под старе дане док је седео у столици правио покрете руку и ногу као да вози авион. Преслишавао се, да не заборави, јер толико се био саживео са тим металним птицама које је неизмерно волео.
Поред тога што је био добар пилот Живорад Д. Лацковић био је изузетно добар човек, педагог и друштвени радник. После Другог светског рата радио је на отварању Аеро клуба у Шапцу који је у прво време носио име ,,Наша крила“, а уз његово залагање касније добио назив Аеро клуб ,,Милорад Танасић“. Пилот Лацковић је био председник Аеро клуба 1957. године у време када су у њему постојале падобранска, једриличарска и моделарска секција. Стотине ученика и млађих Шапчана било је укључено у рад тих секција у којима су стицали теоретско и практично знање о ваздухопловству. Била је остварена сарадња са другим сродним клубовима у земљи, организована су моделарска такмичења, у клубу су постојали врхунски падобранци. У Кленку на аеродрому организовани су Аеромитинзи на којима је било присутно и по петнаест хиљада Шапчана.
Генерација Шапчана рођених после 1940. године и чланови некадашњег Аеро клуба дали су ми доста података о старом пилоту Лацковићу али једину његову фотографију нашао сам на његовом споменику. У Шапцу није остао нико од његових потомака и оно података што сам прикупио поставио сам на један од мојих интернет блогова. Након десетак дана, на моје пријатно изненађење, стигла ми је електронска пошта из Аустрије. Јавио ми се унук Живорада Лацковића Лила, Адриан Лацковић који ми је послао фотографије и податке о своме деди, на чему му искрено захваљујем. Жао ми је што са Лилом нисам упознао пре тридесет година када смо једно кратко време становали у истој згради. Ипак, успео сам да прикупим довољно података о његовом животу и раду јер је то био Шапчанин вредан помена. Лиле је живео у улици Небојше Јерковића бр. 72 до 1984. године када је отишао у незаборав, тихо и бешумно као оне његове једрилице које је правио деци из Аеро клуба ,,Милорад Танасић“.
Драгутин Драган Петровић
Летео је изнад свог родног краја и фотографисао Клење. По месец дана имао је тренажне летове са својим земљацима шабачким пилотима Василијем Врачевићем и Браниславом Тодоровићем, легендарним пилотом Милорадом Д. Танасићем и Михајлом Ђонлићем из Равња. Највише је летео са авионом Бреге 19, оним типом авиона чији га је громки звук мотора узбудио за време часа у школи и усмерио пут неба. Шапчани који су се дружили са Лилом , говорили су ми да када је летео није хтео да носи падобран. ,,Куда авион, туда и ја“ биле су Лилетове речи. Такав је био Лиле.
Али почео је Други светски рат и пилоти се растадоше, сваки је отишао на свој ратни задатак. Танасић и Тодоровић су храбро погинули а Лила су у Семизовцу у близини Сарајева 16.04.1941. године заробили непријатељски војници. И као већина пилота Краљевског Ратног Ваздухопловства Живорад Д. Лацковић био је депортован и затворен у немачки логор Офлаг 8. Б из којег је изашао 06.04.1945. године. Носио је затворенички број 19620 и са осталим затвореницима делио сва логорска зла. Али српски пилоти логораши били су добро организовани, трудили су се да сачувају свој високи официрски морал и дух. Правили су игранке, позоришне представе па чак пекли и ракију од кромпира који је био најчешћа храна у логору. Кријући од Немаца склапали су и радио детектор како би слушали савезничке радио вести. Немци су их добро чували али су им на време говорили када ће савезници бомбардовати логор. Давали су им алат да себи копају ровове за заштиту од бомбардовања. Лила је послужила ратна срећа и вратио се у домовину 08. 07. 1945. године.
У Клењу је прво радио као учитељ, затим десет година као управник Основне школе „Душан Остојић“, а од 1956. до 1964. године био је секретар школе. Пензију је дочекао у Хигијенском заводу ,,Вера Благојевић“ у Шапцу. Као резервни официр пилот Лиле је у време Тршћанске кризе ишао на обуку за прве млазне авионе Локид Т-33 које је наше ваздухопловство купило са запада 1953. године. Није могао Лиле да пробије звучни зид при брзини авиона од 970 км на сат, али му се испунила још једна животна жеља, а то је да лети и на млазњаку. Причали су ми његови сарадници да је под старе дане док је седео у столици правио покрете руку и ногу као да вози авион. Преслишавао се, да не заборави, јер толико се био саживео са тим металним птицама које је неизмерно волео.
Поред тога што је био добар пилот Живорад Д. Лацковић био је изузетно добар човек, педагог и друштвени радник. После Другог светског рата радио је на отварању Аеро клуба у Шапцу који је у прво време носио име ,,Наша крила“, а уз његово залагање касније добио назив Аеро клуб ,,Милорад Танасић“. Пилот Лацковић је био председник Аеро клуба 1957. године у време када су у њему постојале падобранска, једриличарска и моделарска секција. Стотине ученика и млађих Шапчана било је укључено у рад тих секција у којима су стицали теоретско и практично знање о ваздухопловству. Била је остварена сарадња са другим сродним клубовима у земљи, организована су моделарска такмичења, у клубу су постојали врхунски падобранци. У Кленку на аеродрому организовани су Аеромитинзи на којима је било присутно и по петнаест хиљада Шапчана.
Генерација Шапчана рођених после 1940. године и чланови некадашњег Аеро клуба дали су ми доста података о старом пилоту Лацковићу али једину његову фотографију нашао сам на његовом споменику. У Шапцу није остао нико од његових потомака и оно података што сам прикупио поставио сам на један од мојих интернет блогова. Након десетак дана, на моје пријатно изненађење, стигла ми је електронска пошта из Аустрије. Јавио ми се унук Живорада Лацковића Лила, Адриан Лацковић који ми је послао фотографије и податке о своме деди, на чему му искрено захваљујем. Жао ми је што са Лилом нисам упознао пре тридесет година када смо једно кратко време становали у истој згради. Ипак, успео сам да прикупим довољно података о његовом животу и раду јер је то био Шапчанин вредан помена. Лиле је живео у улици Небојше Јерковића бр. 72 до 1984. године када је отишао у незаборав, тихо и бешумно као оне његове једрилице које је правио деци из Аеро клуба ,,Милорад Танасић“.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
24. април 2025.
