У ЦАРСТВУ СОНЕТА

Недавно је, у издању Службеног гласника изашла из штампе дуго очекивана Антологија књижевног критичара Часлава Ђорђевића: СРПСКИ СОНЕТ, у којој је, према очекивању, богато заступљен наш суграђанин Крстивоје Илић. Тим поводом, замолили смо овог истинског великана песничке речи да за наш лист прокоментарише овај, али и неке будуће књижевне догађаје везане за његово стваралаштво, у наступајућој години.
* Ова промишљања упућена су, најпре, читаоцима из завичаја, који не стижу да прате догађања на великој сцени српског песништва, а до чијег ми је мишљења веома стало.
Као стваралац који скоро да и нема другог живота изузев књижевног, осећам се узвишено и надмоћно што ми година почиње уласком у једну овако велику антологију српских сонета, који, својим духовним господством, елегантном формом, и дугом традицијом изражавају мудрост и лепоту српског песничког језика.
Није ни чудо што је онај највећи међу нама, божански Дучић, једну од својих књига назвао: ЦАРСКИ СОНЕТИ!
* Већ годинама, у најзначајнијим антологијама, у контексту српског песништва, из нашег завичаја појављују се: Винавер, Давичо и Крстивоје. Тако је било и у чувеној Антологији српског песништва двадесетог века, тако је и данас.
Истина, и Винавер, и Давичо, ређе су се бавили сонетном формом, па су релативно скромније заступљени: Винавер са три, а Давичо са два сонета. Ја сам доживео праву почаст са осам сонета, вероватно и због тога што се последњих година, које су и врхунац мога стварања, највише бавим сонетом.