10 ГОДИНА ПОСЛЕ УБИСТВА ПРЕМИЈЕРА И 7 ГОДИНА ПОСЛЕ СМРТИ ПРЕДСЕДНИКА
СРБИЈА БЕЗ ЂИНЂИЋА И МИЛОШЕВИЋА
Овог 11. марта навршава се 7 година од када је некадашњи председник Србије и Југославије Слободан Милошевић пронађен мртав у ћелији Хашког притвореништва, где се налазио од 28. јуна 2001. године. Дан касније, 12. марта, тачно је десет година од како је испред зграде Владе, убијен тадашњи премијер Србије Зоран Ђинђић. За овај злочин на 40 година су осуђени бивши командант Јединице за специјалне операције Милорад Улемек Легија, као и припадник ове јединице Звездан Јовановић.
Како би Србија данас изгледала да до ових немилих догађаја није дошло, да ли су за убиство осуђени прави људи и какав је однос Хага према српским оптуженицима говоре представници водећих странака у Шапцу.
-Да живот Зорана Ђинђића није тако насилно прекинут Србија би већ била чланица Европке уније, или би је делио само корак до придруживања. Односно, мислим да бисмо били ближе Европи него Хрватска данас.
Оно што је обележило протеклу деценију, је својеврсна политика дисконтинуитета. Демократска странка, чији сам члан до недавно био, је доста тога урадила, али због “политичког шаренила“ неке ствари нису приведене крају. Услед присуства страначке уситњености ствари су се мењале по принципу “корак напред назад два“, односно прављени су бројни компромиси не би ли се очувала власт.
Када је реч о епилогу судског процеса убиства Зорана Ђинђића, могу само да изразим дивљење према Нати Месаровић јер је једина имала храбрости да прихвати тај спор. Она је и пресудила, а та пресуда је касније потврђена, тако да верујем да је сходно доказима којима је располагала, донела и најбољу одлуку.
Што се Слободана Милошевића тиче, оног тренутка када се десио 5. октобар, његова политичка улога је завршена. Све што се десило после тога био је природан ток догађаја, сматра Небојша Зеленовић, посланик у Народној скупштини Републике Србије.
- Улога великих личности у историји често има пресудан утицај на укупан развој неке друштвене заједнице, народа и државе. Несумњиво је да су Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић велике личности у историји српског народа и да су својим деловањем и својим схватањем развоја Србије били потпуно антиподи. Слободан Милошевић је имао визију изградње Србије као социјално праведног друштва једнаких шанси и узор за изградњу Србије као таквог друштва била му је шведска социјал-демократија.
Зоран Ђинђић, пак, као државник био је заговорник прагматизма , индивидуализма и неолиберализма. Промовисао је идеју да у демократском друштву сваки појединац треба да преузме одговорност за свој друштвени положај.
Треба рећи да су и један и други желели да преуреде Србију. Питање је, међутим, да су ова двојица лидера остали у животу како би Србија данас изгледала. Извесно је да је против Милошевића у једном тренутку била група најразвијенијих западних земаља, а да је Ђинђић уживао њихову безрезервну подршку. И да су оба трагично завршили.
За утврђивање истине у политичким убиствима највишег ранга потребна је вишедеценијска, а можда и вишевековна дистанца. Ако уђемо у анализу политичких атентата само у нашој историји, а нажалост Србија обилује таквим догађајима, онда ћемо видети да још до краја није историјски расветљено ко је инспиратор убиства Михаила Обреновића, Александра Обреновића и Драге Машин, краља Александра Карађорђевића итд. Зато сматрам да на историјску истину о убиству Зорана Ђинђића одговор могу дати тек неке далеке генерације.
Хашки трибунал доживљавам као политички суд парекселанс. Време ће показати да је тај суд формиран да изврши ревизију српске историје у 20. веку и Србе учини одговорним за многе историјске догађаје у којима су они били потпуно невине жртве. Уверен сам да ће објективна историјска наука као и међународно право пре или касније преиспитати не само неправедне одлуке овог суда, него и његову правну утемељеност, истиче Зоран Бортић, председник ГО СПС.
- Мислим да је убиством Зорана Ђинђића Србија изгубила праву шансу за корените промене, које би довеле до јачања и стабилности институција, развоја и напретка. Уверен сам да данас, десет година после његове смрти, Србији више него икад недостаје његова визија, храброст и способност. Уверен сам да ће време донети најбољи суд о улози коју су у историји Србије имали и Милошевић и Ђинђић.
Погрешна политика Милошевића, вођена 90-их година, сасвима сигурно узроковала је бројне проблеме са којима ни данас не можемо да изађемо на крај. Циљ свог постојања и легитимност одлука Хашки трибунал је озбиљно довео у питање ослобађајућим пресудама хрватским генералима и Рамушу Харадинају и уверио нас да правда и правичност свакако нису темељи на којима свој рад заснива трибунал, сматра Немања Пајић, председник Покрета Западна Србија.
-Да је Зоран Ђинђић жив, Србија би данас била члан ЕУ. То значи да бисмо били потпуно реформисано грађанско друштво са израженим социјалдемократским вредностима.
Пропуштено време не можемо надокнадити, али морамо бити свесни одговорности и као странка и као појединци. Демократска странка жели да врати грађанима веру у друштво правде, економског напретка, веру у Србију каква је била у визији Зорана Ђинђића.
Што се тиче односа Хага према Србима, у својој историји Србија је трпела бројне неправде. Увек се издизала изнад тога, показујући свету да је држава демократских вредности и Европске оријентације, каже Душан Костадиновић из ДС.
-Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, сваки су на свој начин обележили период у ком су били на власти. Не мислим да би Србија данас изгледала знатно другачије да је Ђинђић жив. Неоспорно је да је он имао велику подршку Европе, али не мора да значи да бисмо данас били ближи ЕУ. Свакако не би могао утицати на неке битне догађаје који су погодили српски народ, пре свега мислим на економску кризу.
Жао ми је сваког Србина који је отишао у Хаг. Сматрам да би Милошевић тамо био осуђен, јер би се на тај начин још више урушио углед српског народа у свету, наводи др Александар Перановић, председник ГО СНС.
-Сигурно је да Србија не би данас изгледала овако да је Зоран Ђинђић жив, јер је он био снага и енергија која је покретала читаву тадашњу Владу. Био је први демократски премијер и Србија је у то време имала велике шансе да уђе у ЕУ. Његовим убиством све је стало. Држава је остала у месту. Може се чак рећи и да је назадовала. После Ђинђићевог убиства догађаји нису текли сигурно онако како је он планирао. Имао је визију да земљу постави на демократским принципима и установи владавину права, као и да доведе праве инвеститоре.
Мислим да су за његово убиство осуђени прави људи, мада нико не може тврдити са 100 одсто сигурношћу.
Када се говори о Слободану Милошевићу не може се негирати да је постигао највећи успех на пољу борбе за српски народ на Косову. Водио је политику за коју је у том тренутку сматрао да је најбоља за Србију, али није имао подршку у свету.
Што се Хашког трибунала тиче, ослобађајућа пресуда генерала Перишића можда је нека компензација за ослобађање хрватских оптуженика. Генерално, мислим да је то суд првенствено намењен за суђење Србима, каже Милутин Стојиновић, председник Повереништва УРС.
-Период Милошевићеве власти памтићемо по великој економској кризи, мега инфлацији, бомбардовању, по мом мишљењу, ни по чему добром. После октобарских промена, као премијер се појавио председник ДС Зоран Ђинђић, који је своју енергичности и одлучност да Србија крене прави путем платио главом. После његовог убиства Србија је направила неке помаке, али сматрам да то није оно што је народ очекивао и што је довољно. Ишло се три корака напред, два назад.
За Ђинђићево убиство осуђени су људи који су починили тај злочин, што је истрага доказала. Међутим, мислим да инспиратори, односно подстрекачи, нису још идентификовани. Сигурно је да се ни Улемек, ни Јовановић, нити било ко из Црвених беретки, не би усудио да убије премијера једне државе а да му није обећана подршка и заштита од неког ко држи полуге власти. Ко је то конкретно био јако је тешко рећи.
Што се тиче Хашког трибунала, сигурно је да његове судије нису имуне на разне политичке притиске. Донели су неколико врло чудних и неочекиваних пресуда. Што се Слободана Милошевића тиче, мислим да би он тамо био осуђен. Био је на врху државне пирамиде и апсолутни господар Србије која је у то време, између осталог, ушла у рат са целим светом. Као државник није смео да дозволи да ова земља буде бомбардована и да буде уништена комплетна привреда, а последице осећамо и данас, сматра Живојин Вулетић, председник ГО СПО.
Како би Србија данас изгледала да до ових немилих догађаја није дошло, да ли су за убиство осуђени прави људи и какав је однос Хага према српским оптуженицима говоре представници водећих странака у Шапцу.
-Да живот Зорана Ђинђића није тако насилно прекинут Србија би већ била чланица Европке уније, или би је делио само корак до придруживања. Односно, мислим да бисмо били ближе Европи него Хрватска данас.
Оно што је обележило протеклу деценију, је својеврсна политика дисконтинуитета. Демократска странка, чији сам члан до недавно био, је доста тога урадила, али због “политичког шаренила“ неке ствари нису приведене крају. Услед присуства страначке уситњености ствари су се мењале по принципу “корак напред назад два“, односно прављени су бројни компромиси не би ли се очувала власт.
Када је реч о епилогу судског процеса убиства Зорана Ђинђића, могу само да изразим дивљење према Нати Месаровић јер је једина имала храбрости да прихвати тај спор. Она је и пресудила, а та пресуда је касније потврђена, тако да верујем да је сходно доказима којима је располагала, донела и најбољу одлуку.
Што се Слободана Милошевића тиче, оног тренутка када се десио 5. октобар, његова политичка улога је завршена. Све што се десило после тога био је природан ток догађаја, сматра Небојша Зеленовић, посланик у Народној скупштини Републике Србије.
- Улога великих личности у историји често има пресудан утицај на укупан развој неке друштвене заједнице, народа и државе. Несумњиво је да су Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић велике личности у историји српског народа и да су својим деловањем и својим схватањем развоја Србије били потпуно антиподи. Слободан Милошевић је имао визију изградње Србије као социјално праведног друштва једнаких шанси и узор за изградњу Србије као таквог друштва била му је шведска социјал-демократија.
Зоран Ђинђић, пак, као државник био је заговорник прагматизма , индивидуализма и неолиберализма. Промовисао је идеју да у демократском друштву сваки појединац треба да преузме одговорност за свој друштвени положај.
Треба рећи да су и један и други желели да преуреде Србију. Питање је, међутим, да су ова двојица лидера остали у животу како би Србија данас изгледала. Извесно је да је против Милошевића у једном тренутку била група најразвијенијих западних земаља, а да је Ђинђић уживао њихову безрезервну подршку. И да су оба трагично завршили.
За утврђивање истине у политичким убиствима највишег ранга потребна је вишедеценијска, а можда и вишевековна дистанца. Ако уђемо у анализу политичких атентата само у нашој историји, а нажалост Србија обилује таквим догађајима, онда ћемо видети да још до краја није историјски расветљено ко је инспиратор убиства Михаила Обреновића, Александра Обреновића и Драге Машин, краља Александра Карађорђевића итд. Зато сматрам да на историјску истину о убиству Зорана Ђинђића одговор могу дати тек неке далеке генерације.
Хашки трибунал доживљавам као политички суд парекселанс. Време ће показати да је тај суд формиран да изврши ревизију српске историје у 20. веку и Србе учини одговорним за многе историјске догађаје у којима су они били потпуно невине жртве. Уверен сам да ће објективна историјска наука као и међународно право пре или касније преиспитати не само неправедне одлуке овог суда, него и његову правну утемељеност, истиче Зоран Бортић, председник ГО СПС.
- Мислим да је убиством Зорана Ђинђића Србија изгубила праву шансу за корените промене, које би довеле до јачања и стабилности институција, развоја и напретка. Уверен сам да данас, десет година после његове смрти, Србији више него икад недостаје његова визија, храброст и способност. Уверен сам да ће време донети најбољи суд о улози коју су у историји Србије имали и Милошевић и Ђинђић.
Погрешна политика Милошевића, вођена 90-их година, сасвима сигурно узроковала је бројне проблеме са којима ни данас не можемо да изађемо на крај. Циљ свог постојања и легитимност одлука Хашки трибунал је озбиљно довео у питање ослобађајућим пресудама хрватским генералима и Рамушу Харадинају и уверио нас да правда и правичност свакако нису темељи на којима свој рад заснива трибунал, сматра Немања Пајић, председник Покрета Западна Србија.
-Да је Зоран Ђинђић жив, Србија би данас била члан ЕУ. То значи да бисмо били потпуно реформисано грађанско друштво са израженим социјалдемократским вредностима.
Пропуштено време не можемо надокнадити, али морамо бити свесни одговорности и као странка и као појединци. Демократска странка жели да врати грађанима веру у друштво правде, економског напретка, веру у Србију каква је била у визији Зорана Ђинђића.
Што се тиче односа Хага према Србима, у својој историји Србија је трпела бројне неправде. Увек се издизала изнад тога, показујући свету да је држава демократских вредности и Европске оријентације, каже Душан Костадиновић из ДС.
-Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, сваки су на свој начин обележили период у ком су били на власти. Не мислим да би Србија данас изгледала знатно другачије да је Ђинђић жив. Неоспорно је да је он имао велику подршку Европе, али не мора да значи да бисмо данас били ближи ЕУ. Свакако не би могао утицати на неке битне догађаје који су погодили српски народ, пре свега мислим на економску кризу.
Жао ми је сваког Србина који је отишао у Хаг. Сматрам да би Милошевић тамо био осуђен, јер би се на тај начин још више урушио углед српског народа у свету, наводи др Александар Перановић, председник ГО СНС.
-Сигурно је да Србија не би данас изгледала овако да је Зоран Ђинђић жив, јер је он био снага и енергија која је покретала читаву тадашњу Владу. Био је први демократски премијер и Србија је у то време имала велике шансе да уђе у ЕУ. Његовим убиством све је стало. Држава је остала у месту. Може се чак рећи и да је назадовала. После Ђинђићевог убиства догађаји нису текли сигурно онако како је он планирао. Имао је визију да земљу постави на демократским принципима и установи владавину права, као и да доведе праве инвеститоре.
Мислим да су за његово убиство осуђени прави људи, мада нико не може тврдити са 100 одсто сигурношћу.
Када се говори о Слободану Милошевићу не може се негирати да је постигао највећи успех на пољу борбе за српски народ на Косову. Водио је политику за коју је у том тренутку сматрао да је најбоља за Србију, али није имао подршку у свету.
Што се Хашког трибунала тиче, ослобађајућа пресуда генерала Перишића можда је нека компензација за ослобађање хрватских оптуженика. Генерално, мислим да је то суд првенствено намењен за суђење Србима, каже Милутин Стојиновић, председник Повереништва УРС.
-Период Милошевићеве власти памтићемо по великој економској кризи, мега инфлацији, бомбардовању, по мом мишљењу, ни по чему добром. После октобарских промена, као премијер се појавио председник ДС Зоран Ђинђић, који је своју енергичности и одлучност да Србија крене прави путем платио главом. После његовог убиства Србија је направила неке помаке, али сматрам да то није оно што је народ очекивао и што је довољно. Ишло се три корака напред, два назад.
За Ђинђићево убиство осуђени су људи који су починили тај злочин, што је истрага доказала. Међутим, мислим да инспиратори, односно подстрекачи, нису још идентификовани. Сигурно је да се ни Улемек, ни Јовановић, нити било ко из Црвених беретки, не би усудио да убије премијера једне државе а да му није обећана подршка и заштита од неког ко држи полуге власти. Ко је то конкретно био јако је тешко рећи.
Што се тиче Хашког трибунала, сигурно је да његове судије нису имуне на разне политичке притиске. Донели су неколико врло чудних и неочекиваних пресуда. Што се Слободана Милошевића тиче, мислим да би он тамо био осуђен. Био је на врху државне пирамиде и апсолутни господар Србије која је у то време, између осталог, ушла у рат са целим светом. Као државник није смео да дозволи да ова земља буде бомбардована и да буде уништена комплетна привреда, а последице осећамо и данас, сматра Живојин Вулетић, председник ГО СПО.
Најновији број
25. април 2024.
