НЕОБИЧНИ РИБОЛОВЦИ

Прошло је већ неколико сати вожње. Брда се проређују, замењује их равница. Лађа лагано пристаје месту где је река најужа.
Стрмим степеницама пењемо се уз обалу. У луци је било доста чамаца на којима су чучали пеликани. Пало нам је у очи да је сваки био привезан дугачком пантљиком за једну ногу, а још необичније је што је и врат сваког пеликана био благо везан истом врпцом. Објашњење је дошло брзКада се птица загњури, и своју велику кесу под водом напуни рибом, помоћу канапа власник га повуче себи, док му везан врат онемогућава да свој плен прогута, човек, отворивши кљун птице, буквално истресе рибу у корпу. Истог час носи је на пијац.
Чека нас аутобус, у Квелин се враћамо другим путем пролазећи поред њива слатког кромпира, рицинуса и бескрајно зелених пиринчаних поља“¦ У град стижемо са његове јужне стране да бисмо обишли парк Пет звезда. У њему смо први пут видели вештину гајења патуљастог дрвећа. Бон ““ саи, древни источњачки обичај чија је колевка баш у Кини. Захтевајући познату стрпљење и истрајност присутан је готово у свакој кући. У парку који смо посетили било је на десетине примерака. Посуда је била плитка и одговарала подметачу испод саксије, у тако мало земље одгајен је минијатурни храст стар око педесет година и имао сва обележја одраслог дрвета. До њега, у још мањој посуди била је једва десетак сантиметара висока ““ трешња. Са дивљењем смо посматрали њене пламено-црвене плодове величине чиодине главе. Ту је минијатурна шума четинара са стеном и малим језером, па тамно-зелени бор“¦Како настаје бон-саи, питали смо се. Специјалним, изузетно танким жицама, младе и нежне стабљике из природе стављали би у врло мало земље, одсецали врх, и бочне гранчице жицама усмеравали и правили му крошњу жељеног облика.