СЕЋАЊА НА СТАРИ ШАБАЦ
ЗАБОРАВЉЕНЕ ДУШЕ И ДЕЛА
Сигурно сте чули за ону изреку стару три хиљаде година ,,Сви путеви воде у Рим“ али моји путеви у свакодневним истраживањима воде ме ка истини и решењу задатака које сам себи задајем. Један од скорашњих је да откријем судбине руских избеглица који су дошли у Шабац 1917. године после Октобарске револуције.
У Шапцу их је било око две стотине. Били су Кубански козаци и цивили са породицама међу којима је био велики број са високим образовањем. Данас је у Шапцу остало мало њихових потомака. Докумената о избеглицама још је мање и девастирано (оштећено) руско гробље за које зна мали број Шапчана. Преко телефона сам замолио директора Комуналног да заустави даљу продају парцела на том простору Доњошорског гробља и не сумњам да он то неће учинити. Посебно из разлога што би тај простор требало заштити јер је оно за град од историјског значаја као и Јеврејско гробље. Десет дана сам прао и чистио споменике како бих реконструисао временом оштећене текстове на њима. Након тога уследило је фотографисање, електронска обрада снимака и израда документације за пројекат заштите руског гробља. Свакодневно покушавам да ступим у контакт са потомцима руских избеглица и особама које имају нека сазнања о Русима чији су споменици сачувани. По натписима са старих споменика, који су се обично налазили у приземном делу, закључио сам да су споменике најчешће подизали сународници преминулих и чланови Козачких станица којима су припадали. Морам признати да је ово велики изазов са мало наде за успех јер сам са 19 споменика утврдио да су већина Руса преминули пре Другог светског рата. Од тога су преко 12 козаци из руске области Кубан која се налази на обали Црног мора. Област Кубан била је позната као житница Русије. По датумима на споменицима очигледно је да они не припадају белогардејцима који су се током Другог светског рата прикључили немачким јединицама. Ти Руси су се са својим породицама и немачким јединицама повукли из Југославије.
Тих дана док сам радио око старог Руског гробља преко интернета јавила ми се из Београда госпођа Мирјана Врбић која је отишла из Шапца 1960. године. Претходних дана била је у Шапцу да посети гроб проф. гинеколога др Константина Мазурина којег је после његове смрти 1959. године сахранила њена тетка гинеколог др Мирта Михаиловић. Питала ме је како је могуће да су нестали гробови Мазухина и његове супруге а да његова признања красе зидове Међуопштинског историјског архива у Шапцу? Одговорио сам јој да је у Шапцу све могуће остварили смо одличну истраживачку везу с тим што она прикупља бројне податке о др Мазухину првом шабачком гинекологу.
Првих дана реконструкције споменика одкопавајући доњи део једног споменика наишао сам на текст који говори да је споменик подигао Алекса Кузминац познати предратни шабачки фирмописац. Исти дан урадио сам фотографију споменика и показао је гђи Светлани Кузминац Жегарац, Алексиној ћерки, која није знала за споменик али ми је дала податке о Василију Ступникову професору сликарства који је као избеглица дошао у Шабац из Русије 1917. године. Алекса га је прихватио у своју кућу да живи и ради са њим. Млади избеглица сликар био је грбавац без породице и средстава за живот. Својом сликарсим умећем желео је да се одужи Алекси за његову хуманост. Сликао је иконе, цртао и исписивао фирме за шабачке радње али је нацртао и две слике за свог добротвора. Преминуо је 1928. године. Алекса га је сахранио и подигао му споменик који сам пронашао на Руском гробљу. У фото архиви имао сам стару фотографију мајстор Алексе Кузминца коју сам пре пар година добио од Јована Рукавине чији је деда око 1925. године као фарбар ортачки радио са Алексом Кузминцем. На тој фотографији налазио се и руски сликар Василије Ступников чији сам лик извукао и обрадио. Тада ми је Светлана Жегарац рекла да се једна Ступникова слика налази код Алексине унуке Светлане Прокић (Рогић). Био је то нов детаљ у истраживачком мозаику и буквално сам одјурио до госпође Прокић. Срдачно ме је примила и показала слику која је рађена у техници уља на платну. Било је то велико изненађење за мене. У протеклих пола века видео сам велики број фотографија на којима је приказан Шабац али на овој слици први пут сам видео изглед шабачког пристаништа, бродове на Сави, понтонски мост и у позадини шабачку тврђаву. На укотвљени брод преко рампе пењали су се бројни путници док су на обали стајали продавци крофни и слаткиша које су нудили путницима за пут. На обали су се видела поређана бурад и друга разна кабаста трговачка роба. Низводно су били укотвљени други бродови а изнад свега тога лебдео је свети Никола заштитник лађара. Његову главу и горњи део тела окруживао је ореол дугиних боја. Из слике је просто зрачила топлина, осећала се динамика и кретање људи. Ступниково сликарско дело је прво које је дочарало живост на шабачком пристаништу и приказало његов изглед из времена 1922. - 1925. година. Друга његова слика налази се код Кузминчевог унука Владе Жегарца. На слици је приказан јапански врт са гејшама али слика делује незавршено. Прерана смрт изненадила је професора Василија Ступникова али он је ипак успео да у Шапцу остави траг свог избегличког живота, а мајстор Алекса Кузминац је то потврдио подигавши му споменик. Племенитост је највеће човеково дело.
Драгутин Драган Петровић
У Шапцу их је било око две стотине. Били су Кубански козаци и цивили са породицама међу којима је био велики број са високим образовањем. Данас је у Шапцу остало мало њихових потомака. Докумената о избеглицама још је мање и девастирано (оштећено) руско гробље за које зна мали број Шапчана. Преко телефона сам замолио директора Комуналног да заустави даљу продају парцела на том простору Доњошорског гробља и не сумњам да он то неће учинити. Посебно из разлога што би тај простор требало заштити јер је оно за град од историјског значаја као и Јеврејско гробље. Десет дана сам прао и чистио споменике како бих реконструисао временом оштећене текстове на њима. Након тога уследило је фотографисање, електронска обрада снимака и израда документације за пројекат заштите руског гробља. Свакодневно покушавам да ступим у контакт са потомцима руских избеглица и особама које имају нека сазнања о Русима чији су споменици сачувани. По натписима са старих споменика, који су се обично налазили у приземном делу, закључио сам да су споменике најчешће подизали сународници преминулих и чланови Козачких станица којима су припадали. Морам признати да је ово велики изазов са мало наде за успех јер сам са 19 споменика утврдио да су већина Руса преминули пре Другог светског рата. Од тога су преко 12 козаци из руске области Кубан која се налази на обали Црног мора. Област Кубан била је позната као житница Русије. По датумима на споменицима очигледно је да они не припадају белогардејцима који су се током Другог светског рата прикључили немачким јединицама. Ти Руси су се са својим породицама и немачким јединицама повукли из Југославије.
Тих дана док сам радио око старог Руског гробља преко интернета јавила ми се из Београда госпођа Мирјана Врбић која је отишла из Шапца 1960. године. Претходних дана била је у Шапцу да посети гроб проф. гинеколога др Константина Мазурина којег је после његове смрти 1959. године сахранила њена тетка гинеколог др Мирта Михаиловић. Питала ме је како је могуће да су нестали гробови Мазухина и његове супруге а да његова признања красе зидове Међуопштинског историјског архива у Шапцу? Одговорио сам јој да је у Шапцу све могуће остварили смо одличну истраживачку везу с тим што она прикупља бројне податке о др Мазухину првом шабачком гинекологу.
Првих дана реконструкције споменика одкопавајући доњи део једног споменика наишао сам на текст који говори да је споменик подигао Алекса Кузминац познати предратни шабачки фирмописац. Исти дан урадио сам фотографију споменика и показао је гђи Светлани Кузминац Жегарац, Алексиној ћерки, која није знала за споменик али ми је дала податке о Василију Ступникову професору сликарства који је као избеглица дошао у Шабац из Русије 1917. године. Алекса га је прихватио у своју кућу да живи и ради са њим. Млади избеглица сликар био је грбавац без породице и средстава за живот. Својом сликарсим умећем желео је да се одужи Алекси за његову хуманост. Сликао је иконе, цртао и исписивао фирме за шабачке радње али је нацртао и две слике за свог добротвора. Преминуо је 1928. године. Алекса га је сахранио и подигао му споменик који сам пронашао на Руском гробљу. У фото архиви имао сам стару фотографију мајстор Алексе Кузминца коју сам пре пар година добио од Јована Рукавине чији је деда око 1925. године као фарбар ортачки радио са Алексом Кузминцем. На тој фотографији налазио се и руски сликар Василије Ступников чији сам лик извукао и обрадио. Тада ми је Светлана Жегарац рекла да се једна Ступникова слика налази код Алексине унуке Светлане Прокић (Рогић). Био је то нов детаљ у истраживачком мозаику и буквално сам одјурио до госпође Прокић. Срдачно ме је примила и показала слику која је рађена у техници уља на платну. Било је то велико изненађење за мене. У протеклих пола века видео сам велики број фотографија на којима је приказан Шабац али на овој слици први пут сам видео изглед шабачког пристаништа, бродове на Сави, понтонски мост и у позадини шабачку тврђаву. На укотвљени брод преко рампе пењали су се бројни путници док су на обали стајали продавци крофни и слаткиша које су нудили путницима за пут. На обали су се видела поређана бурад и друга разна кабаста трговачка роба. Низводно су били укотвљени други бродови а изнад свега тога лебдео је свети Никола заштитник лађара. Његову главу и горњи део тела окруживао је ореол дугиних боја. Из слике је просто зрачила топлина, осећала се динамика и кретање људи. Ступниково сликарско дело је прво које је дочарало живост на шабачком пристаништу и приказало његов изглед из времена 1922. - 1925. година. Друга његова слика налази се код Кузминчевог унука Владе Жегарца. На слици је приказан јапански врт са гејшама али слика делује незавршено. Прерана смрт изненадила је професора Василија Ступникова али он је ипак успео да у Шапцу остави траг свог избегличког живота, а мајстор Алекса Кузминац је то потврдио подигавши му споменик. Племенитост је највеће човеково дело.
Драгутин Драган Петровић
Најновији број
25. април 2024.
