НИКИТА МИЛИВОЈЕВИЋ, ПОСЛЕ ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ПОНОВО РЕЖИРА У ШАБАЧКОМ ПОЗОРИШТУ
КАД ЈЕ ДРУШТВО ПОГУБЉЕНО
Поновна сарадња познатог редитеља Никите Миливојевића, била је повод за интервју са њим. Никиту смо затекли у Шабачком позоришту, како са глумцима увелико ради на новој представи, која ће имати премијеру почетком марта
Попут руског писца, Чехова, који га нарочито инспирише, Никита Миливојевић кроз своја остварења осликава реалност која га окружује. У Шабачко позориште, Никита се вратио на позив управника Зорана Карајића, а све са намером да шабачкој публици, на духовит начин, кроз представу “Догађај у стану број два“, прикаже свој став и мишљење о стању нације. То је био повод за разговор са њим.
После више од деценије, поново режирате у Шабачком позоришту. Како је дошло до те сарадње?
- Ти, неки наши договори да се поново сретнемо, трају већ толико да ми је било непријатно да више одлажем то због неких других обавеза, што приватних, што пословних. Шабац има посебно место у мом срцу и углавном успомене из Шапца везујем за почетак моје каријере. Овде нисам био петнаест година, а то је читав један део живота. Али, ценим упорност људи који су ме желели овде и није било у реду да то више одлажем. Имао сам добре текстове да предложим и све се, на обострано задовољство, уклопило.
За петнаест година, колико нисте сарађивали са Шабачким позориштем, променило се много тога. Шта сте прво уочили?
- На први утисак све је исто. Чак је и бифе тамо где је био. Али, унутар свега има доста промена. Не само то што смо сви старији, већ се апсолутно све променило. Чак више и не живимо у истој земљи. У позоришту се променили и неки људи, мада ове које знам...има нешто страшно узбудљиво срести их поново, после толико времена. Чини ми се као да смо се јуче растали. Ваљда је и то нормално. Овде има стварно много људи са којима волим да радим. У међувремену овде су радили неки моји студенти. Бојана Лазић је радила “Трку са временом“. Чак ми је неко рекао да се рукопис нечега што сам ја радио препознаје у тој представи, што ми је нарочито драго. Али, на жалост, за ових петнаест година и култура је изгубила на значају.
После више од деценије, поново режирате у Шабачком позоришту. Како је дошло до те сарадње?
- Ти, неки наши договори да се поново сретнемо, трају већ толико да ми је било непријатно да више одлажем то због неких других обавеза, што приватних, што пословних. Шабац има посебно место у мом срцу и углавном успомене из Шапца везујем за почетак моје каријере. Овде нисам био петнаест година, а то је читав један део живота. Али, ценим упорност људи који су ме желели овде и није било у реду да то више одлажем. Имао сам добре текстове да предложим и све се, на обострано задовољство, уклопило.
За петнаест година, колико нисте сарађивали са Шабачким позориштем, променило се много тога. Шта сте прво уочили?
- На први утисак све је исто. Чак је и бифе тамо где је био. Али, унутар свега има доста промена. Не само то што смо сви старији, већ се апсолутно све променило. Чак више и не живимо у истој земљи. У позоришту се променили и неки људи, мада ове које знам...има нешто страшно узбудљиво срести их поново, после толико времена. Чини ми се као да смо се јуче растали. Ваљда је и то нормално. Овде има стварно много људи са којима волим да радим. У међувремену овде су радили неки моји студенти. Бојана Лазић је радила “Трку са временом“. Чак ми је неко рекао да се рукопис нечега што сам ја радио препознаје у тој представи, што ми је нарочито драго. Али, на жалост, за ових петнаест година и култура је изгубила на значају.
Најновији број
25. април 2024.
