“ЗОРКА“ ОТИШЛА У СТЕЧАЈ
ОНО НАШЕ ШТО НЕКАД БЕЈАШЕ
Једне од највећих фабрика бивше Југославије већ одавно нема као такве. Дошло је време да Шапчани кажу коначно “Збогом“ “Зорки“. Кроз старе текстове из нашег листа подсетићемо вас на сјајне тренутке овог гиганта, који је свој крај дочекао са мање од две стотине радника
Некадашњи понос Шапца “Зорка“ одлази у стечај. Око 170 радника моћи ће да се пријави за социјални програм, они који то не буду желели отићи ће на шабачку филијалу Националне службе за запошљавање, Биро. “Зорка холдинг“ са десет зависних предузећа биће распродата, остаје да се види да ли друштва појединачно, или ће неко бити заинтересован само за имовину. Било како било, будући купац неће имати обавезу да настави рад. Директор Холдинга, Јосип Митрић каже да према информацијама које има од Министарства за рад и социјалну политику, социјални програм треба да буде исплаћен у марту.
-Након тога ће се увести стечајни поступак за сва друштва у оквиру “Зорка холдинга“. Ово је практично крај реструктурирања које траје 13 година, наводи Митрић који сматра да би било боље да је све ово раније урађено.
Овом приликом пренећемо вам делове текстова објављених у “Гласу Подриња“ пре више деценија, који најбоље говоре о томе колики је гигант ова фабрика некада била и какав је био њен значај за град.
За раднике 300 станова годишње
Текст Цветина Мићића “План жеља и могућности“ од 8. јануара 1981. године донео је најзначајније детаље средњорочног, петогодишњег, планирања пословања. Између осталог, било је предвиђено да се за тај период у фабрику уложи 11 милијарди динара. Поређења ради, примерак “Гласа Подриња“коштао је 5 динара.
-Средњорочни план за период од 1976. до 1980. извршен је. То највише важи за инвестиције. Било је планирано шест, а остварено шест и по милијарди динара. “Зорка је, за пет година изградила нове фабрике сумпорне и фосфорне киселине, комплексних ђубрива, керамичких плочица, фасадне опеке, пластичних маса, средстава за заштиту биља, хербицида итд. У складу са друштвеним законима да се инвестиције сведу у оквире материјалних могућности, привремено је одложена изградња тридесетак објеката. Сада се завршавају две значајне фабрике, за производњу лекова и ПВЦ. Фабрика белих лимова тренутно је једно од највећих привредних градилишта у Подринско ““ колубарском региону. Коришћење производних капацитета са скоро 90 одсто, годишња производња већа од милион и по тона, све веће учешће домаћих сировина у преради и толико пута потврђено акционарско јединство колектива ““ основно је са чим “Зорка“ улази у нову петолетку.
Нови средњорочни план ставља пред све раднике “Зорке“ значајне и сложене задатке. У врло сложеним условима на тржишту, домаћем и страном, у време када се сировине и енергија обезбеђују тешко и под неповољним условима, неопходан је изузетан напор да се, за пет година, достигне годишња производња од 2.250.000 тона, коришћење производних капацитета изнад 95 одсто, инвестиције од 11 милијарди динара, да се доврше започете, изграде нове и започну фабрике које ће бити завршене после 1985. године. Једном речју, и даље се планира континуитет у развоју.
Нови средњорочни план “Зорке“ предвидео је значајне задатке и у области друштвеног стандарда, јер је у колективу одавно сазрело уверење да се, упоредо са развојем производње, морају стварати и услови за удобнији и садржајнији живот радних људи.
Тако је планирано да се, до 1985. године, изграде фудбалски стадион и зимско клизалиште; да се реновира ресторан друштвене исхране, и изгради 1.500 станова, односно по 300 станова годишње (у протеклој петолетки годишња изградња за потребе “Зоркиних“ радника била је 140 станова годишње).
Само у станове треба да буде уложено милијарду и 200 милиона динара.
На крају 1985. године колектив “Зорке“ имаће преко десет хиљада радника.
После 1990. очекивани другачији путеви будућности
По завршетку овог периода уследио је текст Јеле Лукић “Амбициозно у ново петогодиште“. Планирано је да се за период од 1986. до 1990. године за реализацију програма развоја утроши више од 47 милијарди динара (“Глас Подриња“ је коштао 40 динара). Мањи проблеми су постојали, али и вера да са последњом деценијом прошлог века долази боље време.
-Стопа раста производње процењена је на 4,8, а продаје на 4,7 одсто. Биће отворено две хиљаде 26 радних места, тако да ће крај 1990. године “Зорка“ дочекати са 11.568 радника. За реализацију плана развоја биће утрошено преко 47 милијарди динара. Највећа улагања су у хемијској индустрији, па обојеној металургији. Степен коришћења капацитета, захваљујући улагањима и отклањању уских грла, требало би да достигне 96 процената. Предвиђена је знатно већа материјална и друштвена подршка научно ““ истраживачком раду. За финансирање ове делатности издвајаће се најмање један одсто од укупног прихода годишње. Посебно амбициозно планирана је стопа извоза. Требало би да достигне 11,6 одсто, тако да би се на крају петогодишта остварио девизни прилив од 100 милиона долара.
Поставке из програма развоја до 1990. године указују да “Зорка“ полако мења путеве будућности. Вера у сопствене снаге, амбициозност, вера у стабилизацију привреде и друштва остају. Крајњи циљеви свих активности су пораст личног и друштвеног стандарда, богатији садржаји живота и рада сваког радника и чланова њихових породица.
Будуће задатке колектив “Зорке“ оцењује реалним, имајући, при том, у виду субјективне снаге. Њихова реализација могла је бити доведена у питање уколико се не буду решавала нека кључна питања економске политике, као што су: инфлација, девизни дугови, курсне разлике, економски положај појединих групација од изузетног значаја за стабилизацију привреде и друштва.
“Зорка“ је 1991. године претрпела трансформацију власништва. Из друштвене својине постала је холдинг компанија са деоничарским друштвом. Уследили су ратови, инфлација... Отало је историја.
-Након тога ће се увести стечајни поступак за сва друштва у оквиру “Зорка холдинга“. Ово је практично крај реструктурирања које траје 13 година, наводи Митрић који сматра да би било боље да је све ово раније урађено.
Овом приликом пренећемо вам делове текстова објављених у “Гласу Подриња“ пре више деценија, који најбоље говоре о томе колики је гигант ова фабрика некада била и какав је био њен значај за град.
За раднике 300 станова годишње
Текст Цветина Мићића “План жеља и могућности“ од 8. јануара 1981. године донео је најзначајније детаље средњорочног, петогодишњег, планирања пословања. Између осталог, било је предвиђено да се за тај период у фабрику уложи 11 милијарди динара. Поређења ради, примерак “Гласа Подриња“коштао је 5 динара.
-Средњорочни план за период од 1976. до 1980. извршен је. То највише важи за инвестиције. Било је планирано шест, а остварено шест и по милијарди динара. “Зорка је, за пет година изградила нове фабрике сумпорне и фосфорне киселине, комплексних ђубрива, керамичких плочица, фасадне опеке, пластичних маса, средстава за заштиту биља, хербицида итд. У складу са друштвеним законима да се инвестиције сведу у оквире материјалних могућности, привремено је одложена изградња тридесетак објеката. Сада се завршавају две значајне фабрике, за производњу лекова и ПВЦ. Фабрика белих лимова тренутно је једно од највећих привредних градилишта у Подринско ““ колубарском региону. Коришћење производних капацитета са скоро 90 одсто, годишња производња већа од милион и по тона, све веће учешће домаћих сировина у преради и толико пута потврђено акционарско јединство колектива ““ основно је са чим “Зорка“ улази у нову петолетку.
Нови средњорочни план ставља пред све раднике “Зорке“ значајне и сложене задатке. У врло сложеним условима на тржишту, домаћем и страном, у време када се сировине и енергија обезбеђују тешко и под неповољним условима, неопходан је изузетан напор да се, за пет година, достигне годишња производња од 2.250.000 тона, коришћење производних капацитета изнад 95 одсто, инвестиције од 11 милијарди динара, да се доврше започете, изграде нове и започну фабрике које ће бити завршене после 1985. године. Једном речју, и даље се планира континуитет у развоју.
Нови средњорочни план “Зорке“ предвидео је значајне задатке и у области друштвеног стандарда, јер је у колективу одавно сазрело уверење да се, упоредо са развојем производње, морају стварати и услови за удобнији и садржајнији живот радних људи.
Тако је планирано да се, до 1985. године, изграде фудбалски стадион и зимско клизалиште; да се реновира ресторан друштвене исхране, и изгради 1.500 станова, односно по 300 станова годишње (у протеклој петолетки годишња изградња за потребе “Зоркиних“ радника била је 140 станова годишње).
Само у станове треба да буде уложено милијарду и 200 милиона динара.
На крају 1985. године колектив “Зорке“ имаће преко десет хиљада радника.
После 1990. очекивани другачији путеви будућности
По завршетку овог периода уследио је текст Јеле Лукић “Амбициозно у ново петогодиште“. Планирано је да се за период од 1986. до 1990. године за реализацију програма развоја утроши више од 47 милијарди динара (“Глас Подриња“ је коштао 40 динара). Мањи проблеми су постојали, али и вера да са последњом деценијом прошлог века долази боље време.
-Стопа раста производње процењена је на 4,8, а продаје на 4,7 одсто. Биће отворено две хиљаде 26 радних места, тако да ће крај 1990. године “Зорка“ дочекати са 11.568 радника. За реализацију плана развоја биће утрошено преко 47 милијарди динара. Највећа улагања су у хемијској индустрији, па обојеној металургији. Степен коришћења капацитета, захваљујући улагањима и отклањању уских грла, требало би да достигне 96 процената. Предвиђена је знатно већа материјална и друштвена подршка научно ““ истраживачком раду. За финансирање ове делатности издвајаће се најмање један одсто од укупног прихода годишње. Посебно амбициозно планирана је стопа извоза. Требало би да достигне 11,6 одсто, тако да би се на крају петогодишта остварио девизни прилив од 100 милиона долара.
Поставке из програма развоја до 1990. године указују да “Зорка“ полако мења путеве будућности. Вера у сопствене снаге, амбициозност, вера у стабилизацију привреде и друштва остају. Крајњи циљеви свих активности су пораст личног и друштвеног стандарда, богатији садржаји живота и рада сваког радника и чланова њихових породица.
Будуће задатке колектив “Зорке“ оцењује реалним, имајући, при том, у виду субјективне снаге. Њихова реализација могла је бити доведена у питање уколико се не буду решавала нека кључна питања економске политике, као што су: инфлација, девизни дугови, курсне разлике, економски положај појединих групација од изузетног значаја за стабилизацију привреде и друштва.
“Зорка“ је 1991. године претрпела трансформацију власништва. Из друштвене својине постала је холдинг компанија са деоничарским друштвом. Уследили су ратови, инфлација... Отало је историја.
М.Мијаиловић
Најновији број
25. април 2024.
