Инфо

30. април 2015.30. апр 2015.
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: ДР АВРАМ ВИНАВЕР

ВРЕМЕ ЧОВЕКОВАЊА

Много је примера у постустаничкој Србији доласка значајних људи из Европе у Србију, њихово прихватање држављанства Србије и улазак у сав српски национални корпус, са својим великим знањем и укупном ерудицијом. Они су били потребни Србији, а Србија је била потребна њима. Да буде јасније, Србија им је била потребна због непатворених етичких и етничких вредности које су обитавале у њој.
Један од убедљивих примера, који потврђује напред речено, пример је др Аврама Винавера, рођеног 1863. године у Варшави, Пољска, у познатој јеврејској породици која је свету дала више научника, лекара, књижевника, уметника. Школовао се у родном граду, али је за време медицинских студија био уплетен у једну револуционарну заверу, па је пребегао у Краков, који је тада припадао Аустрији. Након завршених студија медицине, постао је асистент код професора Јохана Микулича Радецког. Убрзо је отишао у Беч код чувеног професора др Теодора фон Билрота. На самом почетку 1889. године, кренуо је на рад у Индију, зауставио се у Београду и у Србији остао до смрти. Слично је коју годину раније урадио млади аустријски официр Павле Штурм, застао у Београду, остао заувек као чувени српски генерал Павле Јуришић Штурм.
Доктор Винавер је 2. марта 1889. године, по доласку у Србију, постављен за секундарног лекара Опште државне болнице у Београду. После осам месеци премештен је у Окружну болницу у Шапцу на место уговорног ординаријуса, пошто је био страни држављанин. Због тога је приман на рад по уговору, па се одлучио да покрене своју приватну праксу. Наиме, доктор Винавер је конкурисао за општинског лекара у Шапцу, одбијен је и упорно је више година постављао своју кандидатуру за исто место. Пошто није могао добити жељено намештење, мада је, као и данас било изузетака. У Шабац је дошао са супругом Ружом која је 1. марта 1891. године родила сина Станислава, а 1898. кћерку Мјећеславу. Од друге половине 1896, доктор Аврам постаје први приватни лекар у Шапцу и као такав остаће у овом граду дуже од свих његових колега, све до 1912. године, када је прешао у војну службу и отишао у рат. Пре тога је примио српско држављанство и добио чин санитетског мајора, иако није служио војску пошто је био војни бегунац из Аустрије.
Пред војним судом
У рату др Винавер је био управник Војних болница у Куршумлији и Врању. У другом Балканском рату био је управник Војне болнице у Ваљеву, у којој се затекао и када је Аустрија кренула у Први светски рат. У време Колубарске битке др Винавер је са 500 рањеника у Ваљеву сачекао непријатеље који су их заробили. Војни суд 15. Аустроугарског корпуса саслушавао је др Винавера 17. новембра 1914. год. у Ваљеву. Иако је био претходно резидент аустроугарске царевине, одлично говорио немачки, није желео са непријатељем да разговара немачки, тражио је тумача, а по његовом захтеву и записник је писан на српском и немачком језику. Суд га је, као војног бегунца и непослушног непријатељског официра осудио на смрт. Пресуда није могла бити извршена јер је Колубарска битка била у току. Нажалост, непријатељ је имао времена да остави хиљаду болесника и рањених својих војника, са два Чеха лекара. По свој прилици да су ови војници били легло заразе и од њих је кренуо страшни пегави тифус у Ваљеву. Др Винавер је као управник Војне болнице прошао сву голготу повлачења српске војске и са својом војном болницом стигао до Ђевђелије, где је оболео од маларије и умро 24. августа 1915. године. По сопственој жељи, сахрањен је у заједничкој гробници, посут кречом и затрпан земљом, као и остали војници!
Винавери, др Аврам и госпођа Ружа (1871, Краков ““ 1942, Београд) брзо су се сродили са шабачком средином. Госпођа Ружа, одлична пијанисткиња, била је професор клавира и активна чланица Кола српских сестара. Тада је и у Шапцу било доста клавира па када гране пролеће из отворених прозора одјекивали су звуци Бетовена, Грига, Бранса, Шопена, Шуберта и других свестких композитора. Госпођа Ружа је често наступала са Робертом Толингером, челистом, професором музике и хоровођом Шабачког певачког друштва. Аврам и Ружа су давали посебан штимунг на многим забавама тада организованим у Шапцу. Иницијативом др Винавера у Шапцу је основан Шах клуб 1905. год, чији је он био први председник.
Испред времена
Др Аврам Винавер је био веома начитан и паметан човек, говорио је неколико језика: хебрејски, немачки, француски, пољски, руски и српски. Увек је тежио да прати новине у медицини, био претплатник страних медицинских часописа, а и сам је писао чланке по нашим и стручним часописима. Једном приликом, још као болнички лекар, желео је да помогне једном тешком туберкулозном болеснику у Болници. Није му било тешко да почетком 1891. године из Берлина добави нов препарат „Кохову лимфу“, лек које је био претеча турбекулину, односно БСЖ вакцини. Почетком 1896. год. професор Вилхем Рентген из Минхена објавио је свој проналазак „нових Х-зрака“, који су по њему названи „Рендгенови зраци“. Већ исте године почела је серијска производња „Рендген апарата“, као револуционарно откриће у медицини. Др Винавер је у другој половини 1900. године из Берлина добавио Рентген апарат за своју приватну ординацију. То је био ПРВИ лекар у Србији који је набавио Рентген апарат. Истине ради први Рентген апарат у Србији је набавила Војна болница у Београду 1897. године.
Др Винавер, као пионир радиологије у Србији, у Шапцу сигурно, имао је са својим Рентген апаратом далекосежније планове. Наиме, први у Србији почео је да се бави зрачном терапијом тумора коже и дијагностиком туберкулозе плућа, као и дијагностиком повреде костију. На првом Конгресу српских лекара и природњака, одржаног од 5. до 7. маја 1904. у Београду, поднео је реферат „Пет година лечења рентгеновим зрацима“. Приказао је лечење на 62 болесника. Осим тог, др Винавер је поднео на овом Конгресу још један реферат „Дијагностичка важност рентгенових зрака код болести плућа, нарочито код почетне туберкулозе“. Овај велики и надасве упоран лекар дао је допринос српској и светској медицини тога времена.
Ваља казати коју реч и о породици др Винавера, пре свега о сину Станиславу Сташи. Станислав Винавер завршио је гимназију у Шапцу, а у Паризу је студирао математику и музику ““ наоко две велике супротности. Успешно је говорио више страних језика. По избијању Првог светског рата, вратио се из Париза и добровољно се јавио у војску. Упућен је у подофицирску војну школу у Скопљу, у чувену јединицу „1300 каплара“. Станислављево родољубље је било и виђено и чувено. Успешно је прошао све замке и изазове Првог светског рата, положивши све испите из патриотизма и родољубља, као високо морални пример истих. После рата живео је у Београду учествујући у свим културним збивањима. Од младости га је вукла поезија па је израстао у горостаса српског песничког модернизма. Познат је као есејиста, драмски писац, приповедач, пародиста, памфлетиста, књижевни и музички критичар. За собом је оставио више од 30 књига. Други светски рат издржао је у официрском заробљеничком логору у Оснабрику, у Немачкој што му је спасло главу. У комунистичкој Југославији проводио је дане и године у узалудном доказивању људских права. Умро је у Нишкој бањи 1. августа 1955. године.
Ђачка трпеза
Мјећеслава, Мјећа Винавер рођена је 1898. у Шапцу и била мезимче породице. Умрла је 1910. године и сахрањена на шабачком Доњошорском гробљу. На великом квадру од полираног шведског гранита уклесане су речи:
„Наша златна Мјећа,
Однесе срећу,
Остави бол“.
Кратак епитаф саставио је брат Станислав, који је следеће 1911. год. издао прву збирку песама под називом „Мјећа“. Госпођа Ружа је од Мјећиних новаца остављених за удају основала Ђачку трпезу у којој је сваког дана ручавало 30 ученица Више женске школе, у коју је тек ступила Мјећа.
Ови златни примери како се у Србији и у Шапцу „човековало“, како су Срби прихватали странце, а придошли Србе. Сигурно су и једни и други имали разлога да на овакав начин „човекују“.
Прим. др Предраг Тојић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa