СТВАРАЛАШТВО ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЋА ВЕЧНА ИНСПИРАЦИЈА УМЕТНИКА
ЛАМЕНТ НАД ГРОБНИЦОМ ВЕСЕЛИНОВИЋА
Писац “Хајдук Станка“, оставио драгоцену, упечатљиву слику идиличног села у време изградње националне државе. Најављене “покретне слике“ треба да употпуне већ доживљену литерарну причу о лепој Мачванки која је успела да крвно завади два нераздвојна пријатеља. Време је угасило дугогодишњи пламен из породица Алексића и Миражића у Црној Бари
Још у Мачви, а посебно у Црној Бари препричавају незаборавно штиво о животу породица Алексић и Миражић старо више векова, које је “потанко“ описао знаменити књижевник Јанко Веселиновић у свом најпознатијем делу, роману “Хајдук Станко“. Поред више других и Јанкових дела баш ова књига, до данашњег дана остала је највише штампано издање у историји српске књижевности, свих времена. Наиме, роман је доживео преко 200 издања, захваљујући бројним људима и институцијама, који су овим желели не само да помогну писцу, већ оставе поколењима несвакидашњу слику српског села у доба буђења националне свести и сведочанство о сукобу двојице младића, нераздвојних пријатеља који су се “загледали“ у исту девојку. Епилог је био “крваво“ убиство, а годинама ни кубици хладне дринске воде нису могли угасити “пламен“ из њихових кућа. Учинило је то време и породице су се измириле.
Једно од сведочанстава векова остало је у Црној Бари и још увек одолева “зубу“ времена. То је Хајдук Станков вајат, старинска грађевина од дрвета и блата у којој више старих предмета асоцирају на идиличну слику села, коју је литерарно најбоље одсликао Јанко. На зиду виси девојачки јелек. Прича се да је ту Станко често ашиковао са лепом Јелицом. У њу се заљубио и због ње завадио са Лазаром. Из овог вајата је отишао у хајдуке, јер није могао да истрпи неправду која му је нанета.
Годинама су школске екскурзије подходиле вајат. Тада би се чуо весели дечји жагор. Цело двориште, где се Станков вајат налази би оживело, а од кустоса, овог својеврсног мачванског музеја, најмлађи ученици су имали шта да чују. И наједном је све утихло. Вајат подходе, махом лети, само ретки радозналци.
У оближњем Глоговцу, на сеоском гробљу, налази се гробница Веселиновића. Ту почива и Јанко Веселиновић, његов отац, мајка, супруга, браћа... Сећања помало бледе али писац “Хајдук Станка“ кога је изнедрила ова равница је још омиљен и жив међу својим Мачванима. Живо је и сећање на тужан јунски дан у Глоговцу (14. јун 1905.) када је цела Мачва плакала. Омиљеног народног књижевника на његовом последњем путу испратили су све сами великани српске књижевности, тог доба, којима и сам припада али и његови ђаци, сељаци, учитељи... Сви су га волели и ценили његово дело. Можда је у томе и највећа величина знаменитог књижевника чијим сенима ћемо се поклонити и овог 14. јуна 2015. године.
Гледаоци, љубитељи прошлих времена све то ће како сазнајемо моћи да виде на великом и малом екрану. Припрема се филм, а вероватно и телевизијска серија на поменуту тему.
Треба знати и то да је у време изградње националне државе, српско друштво обиловало хајдучијом. Сведочи о томе у писаној и усменој форми и историчар Радош Љушић. Ради се о периоду везаном за Српско-Турску управу у Србији ( 1815-1830).
Културно образовни центар у Богатићу, недавно је покренуо иницијативу за одржавање манифестације “Дани Јанка Веселиновића“, чиме би се трајно чувала успомена на овог знаменитог Мачванина.
Једно од сведочанстава векова остало је у Црној Бари и још увек одолева “зубу“ времена. То је Хајдук Станков вајат, старинска грађевина од дрвета и блата у којој више старих предмета асоцирају на идиличну слику села, коју је литерарно најбоље одсликао Јанко. На зиду виси девојачки јелек. Прича се да је ту Станко често ашиковао са лепом Јелицом. У њу се заљубио и због ње завадио са Лазаром. Из овог вајата је отишао у хајдуке, јер није могао да истрпи неправду која му је нанета.
Годинама су школске екскурзије подходиле вајат. Тада би се чуо весели дечји жагор. Цело двориште, где се Станков вајат налази би оживело, а од кустоса, овог својеврсног мачванског музеја, најмлађи ученици су имали шта да чују. И наједном је све утихло. Вајат подходе, махом лети, само ретки радозналци.
У оближњем Глоговцу, на сеоском гробљу, налази се гробница Веселиновића. Ту почива и Јанко Веселиновић, његов отац, мајка, супруга, браћа... Сећања помало бледе али писац “Хајдук Станка“ кога је изнедрила ова равница је још омиљен и жив међу својим Мачванима. Живо је и сећање на тужан јунски дан у Глоговцу (14. јун 1905.) када је цела Мачва плакала. Омиљеног народног књижевника на његовом последњем путу испратили су све сами великани српске књижевности, тог доба, којима и сам припада али и његови ђаци, сељаци, учитељи... Сви су га волели и ценили његово дело. Можда је у томе и највећа величина знаменитог књижевника чијим сенима ћемо се поклонити и овог 14. јуна 2015. године.
Гледаоци, љубитељи прошлих времена све то ће како сазнајемо моћи да виде на великом и малом екрану. Припрема се филм, а вероватно и телевизијска серија на поменуту тему.
Треба знати и то да је у време изградње националне државе, српско друштво обиловало хајдучијом. Сведочи о томе у писаној и усменој форми и историчар Радош Љушић. Ради се о периоду везаном за Српско-Турску управу у Србији ( 1815-1830).
Културно образовни центар у Богатићу, недавно је покренуо иницијативу за одржавање манифестације “Дани Јанка Веселиновића“, чиме би се трајно чувала успомена на овог знаменитог Мачванина.
Љ.Ђ.
Најновији број
25. април 2024.
