ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ:
РОЂЕНИ У ШАПЦУ И ПИСАЛИ ИСТОРИЈУ СРПСКОГ ЛЕКАРСТВА
Пуковник др Сава Петровић
Сава је рођен у Шапцу 1839. године у коме је завршио основну школу, а потом 1854. године и полугимназију. Гимназију је наставио у Београду, где се по завршетку уписао на Лицеј. После две године отишао је о свом трошку на студије медицине у Париз, што је за оно време било право чудо. Докторирао је, опет чудно, са тезом „О ботаничком раду доктора Јосифа Панчића“. По повратку из Париза у земљу постављен је за физикуса округа крушевачког. Брзо је прешао у војну службу, радећи у Војној болници у Београду, али је уједно био лекар кнеза и потом краља Милана. У српско-турском рату 1876. године био је државни комесар за рањенике и болеснике, прихватајући и распоређујући стране лекаре и војне санитетске мисије. Радећи приљежно стекао је и чин санитетског пуковника, што је тада био највиши чин у српском санитету.
Др Сава Петровић бавио се првенствено медицинском струком. Међутим, он се од младих дана одушевљавао ботаником о чему сведочи и његов дипломски рад. Написао је већи број чланака из области медицине и његови радови су били из домена здравствене статистике. Из ботанике оставио је неколико студија, али се неке нису могле носити са најбољим делима професора Јосифа Панчића. Започео је 1882. године са „Флора околине Ниша“. Следеће 1883. године издао је капитално дело „Лековито биље Србије“ са списком „народних имена лековитог биља“. Као аутор написао је предговор у коме је између осталог, рекао: „У овој књизи описано је биље, које у нашој земљи дивље расте или се ради неке цели гаји, а које је наша фармакопеја и наша народна медицина као лековито биље сматра. Уз опис биља, укратко је изложено и упуство за употребу истог биља у лекарству... Циљ ове књиге није да се самоуци стварају, већ да се лекарима и апотекарима, који у Србији станују, покаже шта има од лековитог биља у Србији“. Др Сава Петровић спада у ред великих и заслужних лекара и природњака Србије, јер је истовремено био лекар, ботаничар и фармакогностичар. Два велика природњака, др Сава Петровић и др Живојин Јуришић, такође родом из шабачког краја, заједно са академиком Јосифом Панчићем, су и највеће ботаничке величине Србије у деветнаестом веку. Шта више, у неким ситуацијама и данас се мора кренути од великих дела ових прородњака. Умро 1889. године у Београду.
Др Лаза К. Лазаревић
Поводом 160-год. од рођења аутор писао у 1 од бројева гласника 2011.
Др Драга Љочић
О првој жени лекару у Србији, такође је писано у „Гласнику“ 2013.г из пера истог аутора.
Др Милош Стевановић
Милош је рођен у Владимирцима 1873. године и са три године се породично настанио у Шапцу. Основну школу учио је у Шапцу, као и Гимназију, где је матурирао школске 1892/93. године. Уписао се на филозофски факултет у Београду, провео годину дана, а по добијању стипендије отишао је у Грац на студије медицине, у коме је промовисан у доктора медицине 1901. године. Исте године, као војни питомац, унапређен је у чин поручника и упућен у Ниш за помоћника управника Пастеровог завода. Специјализирао је бактериологију 1904. и 1905. године у Коховом заводу у Берлину код професора Весермана и у Пастеровом заводу у Лилу, у Француској. Кад се вратио постављен је за управника Пастеровог заводника у Нишу. Сам је радио на опремању маје за пелцовање против великих богиња за целу војску Србије, а затим за становништво старе Србије и Македоније. У ратовима 1912. и 1913. године био је командир завојништва Моравске дивизије. Од почетка 1915. године нишка Војна болница проглашена је за Инфективну војну болницу а за њеног управника постављен је др Милош Стевановић и истовремено био управник Пастеровог завода. Лечећи тифусаре брзо се и сам заразио и у 43. години живота преминуо 11. фебруара 1915. године
Био је у чину санитетског потпуковника и за више од једне деценије много је урадио у својој струци. Одликован је орденом Св. Сава В и ИВ реда, Медаљом за ревносну службу, Крстом милосрђа и Златним знаком Црвеног Крста. Уочи разбољевања држао је нашим и страним лекарима предавање „Како ћемо се ми лекари сачувати од заразе уопште, па и пегавца посебице“. Да зло буде веће, истог дана је држао посмртно слово др Сергију Ивановићу, руском лекару, умрлог од пегавца!
Академик Професор др Ђорђе Нешић
Ђорђе је рођен 1873. године у Шапцу. Основну школу учио је у Лозници и Шапцу. Гимназију је завршио у Шапцу 1890. године. Са 17 године уписао се на Медицински факултет у Москви. У Москву је отишао на предлог своје рођаке по мајци, која је била удата за професора офталмологије др Крјукова. Све испите је положио са одличним успехом и завршио факултет 1896. године. Истовремено је студирао и физику. У Москви је ради специјализације остао још две године. По одслужењу војног рока при Војној болници у Београду основано је његовом заслугом Очно одељење. За шефа Очног одељења у Државној болници на Палилули постављен је 1901. године. У ратовима од 1912.-18. године учествовао је радећи по многим војним болницама.
После ослобођења и уједињене земље учествовао је у свим припремама за оснивање Медицинског факултета у Београду, а од 1921. године изабран је за редовног професора офталмологије на тек основној очној клиници. У свом животу објавио је 10 књига, два уџбеника и стотину научних радова у часописима у земљи и иностранству. Израдио је пет преносних електромагнета за војне болнице и један суперелектромагнет од неколико тона за очну клинику у Београду.
Професор Нешић је учествовао у многобројним пројектима за сузбијање очних болести. Тако је израдио програм за превенцију и лечење трахома у неким крајевима, Мачви, Подрињу, Поморављу и јужном Срему, који је усвојила Светска здравствена организација. Резултате веома успешне боји на сузбијању трахома, вођене по поменутом програму од 1948. до 1956. године, објавила је САНУ у част свога члана, академика професора др Ђорђе Нешића, а стручни часопис „Акта медика Југославика“, истим поводом, штампао је 1957. године књигу.
Професор др Ђорђе Нешић изабран је 1947. године за редовног члана САНУ, а био је активан и почасни члан страних офтамолошких друштава у Европи и свету. Одликован је великим бројем одликовања, почев од медаље руског Друштва црвеног крста за добровољно учешће у руско-јапанском рату 1904.-1905. године. Посвећен струци и универзалном хуманизму, радио је преко свих граница, чак и у поодмаклој старости. Уживао је велико поштовање својих колега, специјализаната, магистраната, доктораната. Студентима је био велики узор подршка своје очинске методиточности и педагошке узвишености. Свевремени лекар и господин академик професор др Ђорђе Нешић пензионисан је 1955. године, али је радио све до упокојења 1959. године у Београду.
Др Павле Јевтић
Павле је рођен 1858. године у Шапцу. Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду, као и филозофски факултет велике школе у Београду. Једно време је радио као професор у Смедеревској гимназији. На објављеном конкурсу примљен је за државног питомца па је у Бечу 1892. г. завршио медицину. Специјализирао је хистологију нервног система и био асистент код чувеног професора Хермана Нотнагела. По повратку у Србију постављен је за среског а затим за бањског лекара у Врњачкој Бањи. Потом је био шеф Интерног одељења новоотворене Окружне болнице у Нишу. На Првом конгресу српских лекара и природњака у Београду 1904. године поднео је интересантан реферат: „Миогена теорија срца и балнеолошка терапија срчаних болести у Врњачкој Бањи“. Умро је 17. новембра 1915. године у Нишу од трбушног тифуса. О њему су његове колеге у „Поменику погинулих и умрли лекара и медицинара“ написали: „Био је лакар научник, племенит, посебан према пацијентима, умро као сиромах а могао је бити богаташ„. Ваљда ово говори све о његовом људском профилу!
Сава је рођен у Шапцу 1839. године у коме је завршио основну школу, а потом 1854. године и полугимназију. Гимназију је наставио у Београду, где се по завршетку уписао на Лицеј. После две године отишао је о свом трошку на студије медицине у Париз, што је за оно време било право чудо. Докторирао је, опет чудно, са тезом „О ботаничком раду доктора Јосифа Панчића“. По повратку из Париза у земљу постављен је за физикуса округа крушевачког. Брзо је прешао у војну службу, радећи у Војној болници у Београду, али је уједно био лекар кнеза и потом краља Милана. У српско-турском рату 1876. године био је државни комесар за рањенике и болеснике, прихватајући и распоређујући стране лекаре и војне санитетске мисије. Радећи приљежно стекао је и чин санитетског пуковника, што је тада био највиши чин у српском санитету.
Др Сава Петровић бавио се првенствено медицинском струком. Међутим, он се од младих дана одушевљавао ботаником о чему сведочи и његов дипломски рад. Написао је већи број чланака из области медицине и његови радови су били из домена здравствене статистике. Из ботанике оставио је неколико студија, али се неке нису могле носити са најбољим делима професора Јосифа Панчића. Започео је 1882. године са „Флора околине Ниша“. Следеће 1883. године издао је капитално дело „Лековито биље Србије“ са списком „народних имена лековитог биља“. Као аутор написао је предговор у коме је између осталог, рекао: „У овој књизи описано је биље, које у нашој земљи дивље расте или се ради неке цели гаји, а које је наша фармакопеја и наша народна медицина као лековито биље сматра. Уз опис биља, укратко је изложено и упуство за употребу истог биља у лекарству... Циљ ове књиге није да се самоуци стварају, већ да се лекарима и апотекарима, који у Србији станују, покаже шта има од лековитог биља у Србији“. Др Сава Петровић спада у ред великих и заслужних лекара и природњака Србије, јер је истовремено био лекар, ботаничар и фармакогностичар. Два велика природњака, др Сава Петровић и др Живојин Јуришић, такође родом из шабачког краја, заједно са академиком Јосифом Панчићем, су и највеће ботаничке величине Србије у деветнаестом веку. Шта више, у неким ситуацијама и данас се мора кренути од великих дела ових прородњака. Умро 1889. године у Београду.
Др Лаза К. Лазаревић
Поводом 160-год. од рођења аутор писао у 1 од бројева гласника 2011.
Др Драга Љочић
О првој жени лекару у Србији, такође је писано у „Гласнику“ 2013.г из пера истог аутора.
Др Милош Стевановић
Милош је рођен у Владимирцима 1873. године и са три године се породично настанио у Шапцу. Основну школу учио је у Шапцу, као и Гимназију, где је матурирао школске 1892/93. године. Уписао се на филозофски факултет у Београду, провео годину дана, а по добијању стипендије отишао је у Грац на студије медицине, у коме је промовисан у доктора медицине 1901. године. Исте године, као војни питомац, унапређен је у чин поручника и упућен у Ниш за помоћника управника Пастеровог завода. Специјализирао је бактериологију 1904. и 1905. године у Коховом заводу у Берлину код професора Весермана и у Пастеровом заводу у Лилу, у Француској. Кад се вратио постављен је за управника Пастеровог заводника у Нишу. Сам је радио на опремању маје за пелцовање против великих богиња за целу војску Србије, а затим за становништво старе Србије и Македоније. У ратовима 1912. и 1913. године био је командир завојништва Моравске дивизије. Од почетка 1915. године нишка Војна болница проглашена је за Инфективну војну болницу а за њеног управника постављен је др Милош Стевановић и истовремено био управник Пастеровог завода. Лечећи тифусаре брзо се и сам заразио и у 43. години живота преминуо 11. фебруара 1915. године
Био је у чину санитетског потпуковника и за више од једне деценије много је урадио у својој струци. Одликован је орденом Св. Сава В и ИВ реда, Медаљом за ревносну службу, Крстом милосрђа и Златним знаком Црвеног Крста. Уочи разбољевања држао је нашим и страним лекарима предавање „Како ћемо се ми лекари сачувати од заразе уопште, па и пегавца посебице“. Да зло буде веће, истог дана је држао посмртно слово др Сергију Ивановићу, руском лекару, умрлог од пегавца!
Академик Професор др Ђорђе Нешић
Ђорђе је рођен 1873. године у Шапцу. Основну школу учио је у Лозници и Шапцу. Гимназију је завршио у Шапцу 1890. године. Са 17 године уписао се на Медицински факултет у Москви. У Москву је отишао на предлог своје рођаке по мајци, која је била удата за професора офталмологије др Крјукова. Све испите је положио са одличним успехом и завршио факултет 1896. године. Истовремено је студирао и физику. У Москви је ради специјализације остао још две године. По одслужењу војног рока при Војној болници у Београду основано је његовом заслугом Очно одељење. За шефа Очног одељења у Државној болници на Палилули постављен је 1901. године. У ратовима од 1912.-18. године учествовао је радећи по многим војним болницама.
После ослобођења и уједињене земље учествовао је у свим припремама за оснивање Медицинског факултета у Београду, а од 1921. године изабран је за редовног професора офталмологије на тек основној очној клиници. У свом животу објавио је 10 књига, два уџбеника и стотину научних радова у часописима у земљи и иностранству. Израдио је пет преносних електромагнета за војне болнице и један суперелектромагнет од неколико тона за очну клинику у Београду.
Професор Нешић је учествовао у многобројним пројектима за сузбијање очних болести. Тако је израдио програм за превенцију и лечење трахома у неким крајевима, Мачви, Подрињу, Поморављу и јужном Срему, који је усвојила Светска здравствена организација. Резултате веома успешне боји на сузбијању трахома, вођене по поменутом програму од 1948. до 1956. године, објавила је САНУ у част свога члана, академика професора др Ђорђе Нешића, а стручни часопис „Акта медика Југославика“, истим поводом, штампао је 1957. године књигу.
Професор др Ђорђе Нешић изабран је 1947. године за редовног члана САНУ, а био је активан и почасни члан страних офтамолошких друштава у Европи и свету. Одликован је великим бројем одликовања, почев од медаље руског Друштва црвеног крста за добровољно учешће у руско-јапанском рату 1904.-1905. године. Посвећен струци и универзалном хуманизму, радио је преко свих граница, чак и у поодмаклој старости. Уживао је велико поштовање својих колега, специјализаната, магистраната, доктораната. Студентима је био велики узор подршка своје очинске методиточности и педагошке узвишености. Свевремени лекар и господин академик професор др Ђорђе Нешић пензионисан је 1955. године, али је радио све до упокојења 1959. године у Београду.
Др Павле Јевтић
Павле је рођен 1858. године у Шапцу. Основну школу и гимназију завршио је у Шапцу и Београду, као и филозофски факултет велике школе у Београду. Једно време је радио као професор у Смедеревској гимназији. На објављеном конкурсу примљен је за државног питомца па је у Бечу 1892. г. завршио медицину. Специјализирао је хистологију нервног система и био асистент код чувеног професора Хермана Нотнагела. По повратку у Србију постављен је за среског а затим за бањског лекара у Врњачкој Бањи. Потом је био шеф Интерног одељења новоотворене Окружне болнице у Нишу. На Првом конгресу српских лекара и природњака у Београду 1904. године поднео је интересантан реферат: „Миогена теорија срца и балнеолошка терапија срчаних болести у Врњачкој Бањи“. Умро је 17. новембра 1915. године у Нишу од трбушног тифуса. О њему су његове колеге у „Поменику погинулих и умрли лекара и медицинара“ написали: „Био је лакар научник, племенит, посебан према пацијентима, умро као сиромах а могао је бити богаташ„. Ваљда ово говори све о његовом људском профилу!
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
25. април 2024.
