ЖЕЉА ЈАЧА ОД НАПОРА

Прошле године, понесени авантуризмом, тројица шабачких бајкера, чланова Мото клуба „Чивија“, кренули су у Сахару моторима. Авантура је успешно окончана, а јединствени су били по томе што су на ову мисију кренули сами, без подршке и пратње других возила. Одмах по повратку почели су да размишљају о следећем путовању и обарању својеврсног личног рекорада. Првобитна идеја је била да се крене на Норт Камп, најсевернију тачку Европе. Међутим, овогодишње спектакуларно обележавање 70. годишњице од победе над нацизмом у Другом светском рату, одвело их је на другу страну, у Москву.
Управо ово је био разлог да се Дејану Исаковићу, Николи Кацину и Новици Андрићу придружи Бојан Радукић. Најмлађи члан тима морао је пре поласка да се одрекне одређених задовољстава.
-Објаснили смо му да нема честих прављења пауза за цигарете или јело и питали га да ли ће моћи то да издржи. Рекли смо му да ако не буде први дан то могао да испоштује, да се врати кући. Ипак, жеља да види Москву била је јача од свега, прича Дејан Исаковић и додаје да су њих тројица авантуристи који хоће све да виде, док је Радукићу жеља била баш руска престоница, те да је љубио таблу на уласку у ову земљу.
-Највећа жеља у животу ми је била да видим Русију и Москву, и то баш мотором да одем тамо. Ово је искуство које се не може описати речима. Утисци су фантастични. Москва је оличење светске силе, а Санкт Петербург историје, традиције и културе, надовезује се Радукић, ком је најтежи део пута био пред сам улазак у Москву, али ипак истиче да ни једног тренутка није помислио ни да стане, а не да одустане.
-На уласку у Москву сам мислио да је мој пут завршен. Кренули смо касно из Белорусије. Задржали смо се да гледамо Минск. Ухватила нас је зима, гужва пред улазак у град. Брзо смо возили, ветар је дувао, морао сам да будем напет да бих одржао мотор на путу. Када смо стали на пумпи нисам могао да померим руке са волана. Ипак, моја жеља је била јача од напора. Остали смо три дана у Москви, па сам се „рестартовао“, тако да следећих шест дана вожње нисам имао никаквих проблема, каже Радукић.
Поред намере да присуствују Паради поводом Дана победе, шабачки бајкери желели су да посете и „Ноћне вукове“, вероватно најпознатији мото клуб на свету. Њихов вођа, Александар Залдастанов, Хирург, један је од најближих људи руског председника Путина. Надали су се да ће њему лично успети да уруче поклон који су понели из Шапца, дуборез у трешњевом дрвету, који је радио њихов друг из МК „Чивије“, на ком су грбови два клуба. Међутим, када су дошли тамо схватили су људи стоје у редовима да би видели Хирурга и да он ужива невероватно велико поштовање.
-„Ноћне вукове“ тамо сматрају елитном војном јединицом на моторима. Мислили смо, и ако дођемо до Хирурга, да ћемо се формално упознати и да ће се на томе завршити. Међутим, он је провео око 25 минута у разговору са нама, пред телевизијским екипама. Поклон који смо му предали посматрао је са посебном пажњом, јер је видео да је неко у то уложио труд. Позвао нас је да дођемо у августу на Крим, у Севастопољ. Дао нам је своје личне бројеве телефона и сада га редовно извештавамо о нашим активностима, каже Дејан Исаковић.
Планирали су да Параду посматрају из неког кафића, на видео биму, јер су им рекли да је интересовање огромно и да ће бити немогуће прићи да се нешто види. Међутим, уследио је епилог догађаја сличан холивудском.
-Куповали смо сувенире у једној московској улици и ушли у кафић. Били смо у комплетној опреми са свим ознакама и нашом заставом. Приђе нам човек да се распита ко смо. Вози и он мотор, воли да путује, био је и у Србији, иначе, професионални фотограф. Каже нам да будемо спремни у пола пет ујутру и да ће доћи по нас да нас води на Параду. Ујутру је саобраћај већ био затворен. Изгледало је као да је време стало и онда се појавио његов џип. Параду смо испратили са 10 метара, исприча Исаковић и показа фотографије као доказ ове готово невероватне приче.
Радукићу се посебно свидело колико је велика национална свест у Русији. Кажу да се Дан победе тамо слави као да је рат јуче завршен.
-Сви који су били у Москви тог дана дошли су да својим присуством увеличају догађај. Достојанствено су стајали, нико се није гурао. Честитали су једни другима, више него што овде честитамо Нову годину, илуструје Радукић.
Истиче да би радо живео тамо, јер воли народ и културу. Ипак, оно што није оставило баш леп утисак јесу цене. Кажу да је само гориво јефтино, литра је у вредности пола евра, а евро је валута коју тамо нигде неће примити. Све остало је много скупље, од хране и пића, преко одеће, до улазница у музеје.
-Четири бифтека величине пола телефона и сокови уз то - 140 евра, три кафе и четири воде у Пушкиновом кафићу у Москви у вредности 40 до 50 евра, 20 метара кроз тунел који је некада био затвор у Санкт Петербургу, 25 евра, присећају се бајкери мање лепих момената.
Санкт Петербург су одлучили да посете јер им се пут до Москве чинио сувише кратким, па су продужили још тих 800 километара. Планирали су да тамо преноће, али су морали да остану један дан и погледају бар неке знаменитости. Исаковић истиче да је видео многа места не свету, али град леп као овај царски, никада.
Даље су кренули ка Финској. На том путу прешли су око 500 километара кроз дивљину где су видели само саобраћајне знаке који упозоравају на лосеве и медведе на путу. Задржали су се један дан и у Хелсинкију, па се трајектом пребацили у Естонију. А затим прошли Литванију и Летонију, да бу у Пољској нашли руту којом су и отишли.
За 13 дана прешли су око 6.000 километара. Три дана су провели у Москви, један у Санкт Петербургу, осатало су путовали. Прошли су кроз девет земаља.
Ове године било је лакше него прошле. Помогли су им и спонзори. Град Шабац, као генерални спонзор, купили су им гуме за пут. На „Голуб“ пумпи су имали иницијално сипање горива, а „ПЊЛ“ им је купио камере којима су снимали пут. Испратио их је и председник Србије, Томислав Николић.
До нове авантуре, у августу, на Крим.
Најдражи тренутак ми је био сусрет са деда Иваном у Белорусији. Одушевљење на његовом лицу, када је чуо да смо из Србије, не могу заборавити док сам жив. Низак, јак човек, од неких 75 година, са великим брковима, узвикнуо је да смо његова православна браћа. Очекивао сам мушко поздрављање и наместио се, али ми је толико јако стегао руку да сам помислио да ми је ногу ишчашио. Да се нисам надао, можда би ме и преко рамена пребацио, полушаљиво препричава Бојан Радукић моменат који је на њега оставио најјачи утисак.