ГРАЂАНСКА ИНИЦИЈАТИВА КОРАК
ИЗГРАДЊА ЈАВНОГ КУПАТИЛА
У свим старим вестерн филмовима, каубоји после дугог путовања најпре долазе у хотел и са боцом вискија улазе у топлу каду да се окупају. Потом их младо девојче обрије и ошиша, оперу им и испеглају веш, па потом упристојени одлазе у град.
Раније су се људи бар купали пред одлазак у цркву и код лекара. Пре неког времена, у болницу је стигла пацијенткиња, која је имала здравствене тегобе због вашљивости тела и косе. Дежурни дерматовенеролог је промишљао где би ова пацијенткиња, иначе социјално угрожена и без сталног пребивалишта, могла да се окупа и ошиша. Схватио је да је то могуће једино у служби психијатрије. Због природе основне болести, многи психијатријски пацијенти долазе запуштени (неки се окупају два пута годишње, у два хоспитална лечења ). Поставља се питање где ће да се окупају сви остали који немају купатило, а нису психијатријски болесници?
Град Шабац нема тачне податке колико има бескућника, лица без личних докумената и сталног места боравка. Поставља се питање зашто бисмо мислили о мусавим бескућницима? Одговор је једноставан, зато што живимо у време неолиберализма и што свако, преко ноћи, може постати бескућник. Бескућник, који спава где стигне, који се не купа и који нема ни здравствену књижицу, може бити извор свакојаких болести и заразе, а град је такав облик заједнице, где ће многи, хтели не хтели, ухватити руком за кваку продавнице после неког ко има шугу или неку инфективну болест и ето епидемије. Поред бескућника, у нашем граду и међу децом које родитељи злоупотребљавају да просе има хигијенски запуштене деце.
Шабац нема бескућнике попут великих градова. Чешће су то људи који „долутају“ из Босне, депортовани из ЕУ, понеки хронични алкохоличар који је заборавио где му је кућа и спава где стигне, а све чешће и наркомани који су распродали све своје. Зато Шабац има људе који живе у социјално неприхватљивим условима, у дивљим насељима без воде и канализације (попут Камичке баште), као и појединачне сличајеве на периферним деловима града и приградским насељима до којих вода и канализација још нису стигли. Из града се не виде бескућници који живе у селима и засеоцима. О њима се мало зна, све док због неког испада у понашању не стигну на психијатрију. Тамо се окупају, ошишају, нахране, приведу социјално прихватљивом понашању, после чега нема ко да их преузме, а Центар за социјални рад може да им помогне само дајући им малу материјалну помоћ. У крајњем случају, ако неки бескућник жели да побољша свој живот, мора најпре да се упристоји. То би му била почетна станица у настојању да живот и преокрене .
У граду постоје народне кухиње, прихватилиште, јавни тоалет, али ни у једном од тих објеката нема услова за одржавање личне хигијене. Зато је вишеструко важно осмислити јавно купатило са услугама шишања и бријања, као и едуковати социјално угрожено становништво о потреби одржавања личне хигијене. Добра је идеја како је град Сан Франциско решио проблем покретних купатила за бескућнике адаптирајући старе аутобусе, али Шабац је мали град и решење се сигурно може пронаћи у оквиру неког већ постојећег објекта. Просторија коју је, на пример, Центар за социјални рад добио у Дому за старе да установи свратиште за бескућнике, могла би да се организује и као вид њихове ресоцијализације.
Не можемо се изговарати чињеницом да је јавно купатило скупо, јер тоалете са тушевима има скоро свака бензинска пумпа поред аутопута, а и “Царитас“ нам је пружио добар пример тиме што је успео да набави машине за прање и пеглање, па вешерница, која ради у оквиру помоћи старим и болесним лицима, ради пуном паром.
Због свега горе наведеног Грађанска иницијатива КОРАК покреће иницијативу, да се под окриљем Центра за социјални рад изгради јавно купатило са шишањем и бријањем, као вид помоћи бескућницима и социјално угроженим лицима, и један од начина њихове ресоцијализације.
Раније су се људи бар купали пред одлазак у цркву и код лекара. Пре неког времена, у болницу је стигла пацијенткиња, која је имала здравствене тегобе због вашљивости тела и косе. Дежурни дерматовенеролог је промишљао где би ова пацијенткиња, иначе социјално угрожена и без сталног пребивалишта, могла да се окупа и ошиша. Схватио је да је то могуће једино у служби психијатрије. Због природе основне болести, многи психијатријски пацијенти долазе запуштени (неки се окупају два пута годишње, у два хоспитална лечења ). Поставља се питање где ће да се окупају сви остали који немају купатило, а нису психијатријски болесници?
Град Шабац нема тачне податке колико има бескућника, лица без личних докумената и сталног места боравка. Поставља се питање зашто бисмо мислили о мусавим бескућницима? Одговор је једноставан, зато што живимо у време неолиберализма и што свако, преко ноћи, може постати бескућник. Бескућник, који спава где стигне, који се не купа и који нема ни здравствену књижицу, може бити извор свакојаких болести и заразе, а град је такав облик заједнице, где ће многи, хтели не хтели, ухватити руком за кваку продавнице после неког ко има шугу или неку инфективну болест и ето епидемије. Поред бескућника, у нашем граду и међу децом које родитељи злоупотребљавају да просе има хигијенски запуштене деце.
Шабац нема бескућнике попут великих градова. Чешће су то људи који „долутају“ из Босне, депортовани из ЕУ, понеки хронични алкохоличар који је заборавио где му је кућа и спава где стигне, а све чешће и наркомани који су распродали све своје. Зато Шабац има људе који живе у социјално неприхватљивим условима, у дивљим насељима без воде и канализације (попут Камичке баште), као и појединачне сличајеве на периферним деловима града и приградским насељима до којих вода и канализација још нису стигли. Из града се не виде бескућници који живе у селима и засеоцима. О њима се мало зна, све док због неког испада у понашању не стигну на психијатрију. Тамо се окупају, ошишају, нахране, приведу социјално прихватљивом понашању, после чега нема ко да их преузме, а Центар за социјални рад може да им помогне само дајући им малу материјалну помоћ. У крајњем случају, ако неки бескућник жели да побољша свој живот, мора најпре да се упристоји. То би му била почетна станица у настојању да живот и преокрене .
У граду постоје народне кухиње, прихватилиште, јавни тоалет, али ни у једном од тих објеката нема услова за одржавање личне хигијене. Зато је вишеструко важно осмислити јавно купатило са услугама шишања и бријања, као и едуковати социјално угрожено становништво о потреби одржавања личне хигијене. Добра је идеја како је град Сан Франциско решио проблем покретних купатила за бескућнике адаптирајући старе аутобусе, али Шабац је мали град и решење се сигурно може пронаћи у оквиру неког већ постојећег објекта. Просторија коју је, на пример, Центар за социјални рад добио у Дому за старе да установи свратиште за бескућнике, могла би да се организује и као вид њихове ресоцијализације.
Не можемо се изговарати чињеницом да је јавно купатило скупо, јер тоалете са тушевима има скоро свака бензинска пумпа поред аутопута, а и “Царитас“ нам је пружио добар пример тиме што је успео да набави машине за прање и пеглање, па вешерница, која ради у оквиру помоћи старим и болесним лицима, ради пуном паром.
Због свега горе наведеног Грађанска иницијатива КОРАК покреће иницијативу, да се под окриљем Центра за социјални рад изгради јавно купатило са шишањем и бријањем, као вид помоћи бескућницима и социјално угроженим лицима, и један од начина њихове ресоцијализације.
Најновији број
25. април 2024.
