САБОРНОГ ХРАМА ШКРИЊА СРПСКОГ ЈЕЗИКА
У порти Саборног храма, у понедељак је уприличено вече под називом “Друговање са писцем“. Са Радованом Белим Марковићем, разговарао је и о његовој прози, коју читамо “са великом пажњом, наднети над сваку реченицу“, говорио протођакон, др Љубомир Ранковић.
- У комлету од 13 књига који је објављен пре две године, налази се велико књижевно благо и аутентичан српски језик, чији се сјај и лепота провлаче од типика Хиландарског, преко биографија Светог Саве, Симеона, Стефана Првовенчаног и других, Деспота Стефана Лазаревића и његовог “Слово љубве“, до Доситеја, Вука, Његоша, Андрића, Меше Селимовића, наших Лазе Лазаревића и Милована Глишића, до данашњих дана. Овај комлет је дивни ковчежић, шкриња језика, која, кад се отвори, мирише на стари вајат ““ босиљак, жуте дуње, старинско девојачко рухо.... Док сам читао ову прозу која ће трајати, као наши везени ћилими српски, доламе, кошуље..., оживљавао сам сећање на људе који су говорили, као молитву, језик којим овај књижевник пише.
Према речима протођакона, Радован Бели Марковић је “писац туге, који се, како би то рекао ава Јустин Поповић, претворио у чуло васељенске туге, а која је, чини се, судбина свих писаца“. У “стоном граду Шапцу“, писац је поздравио “одличан скуп љубитеља књижевности“, а када је о тузи реч, “она је у сваком човеку најприсутнија, када је он у души најбољи, када зна своје грехе и своју ништавност“.
У животу и књижевности, стид, као неопходна етичка категорија, све више мањка, “све је мање образних људи, а све више оних који се ничега не стиде“, рекао је писац који “мером свог стида мери колико се сам себи у свету око њега чиним потребним“ - Једно од поузданијих мерила која су ме кроз живот водиле је управо мера стида, нека плашња да ће ми људи за оно што чиним или не чиним, замерити, а да ја то нећу познати.
На крају вечери, Радован Бели Марковић је прочитао “причу о тузи, стиду и бестиђу“, написану у форми писма посвећеног писцу и магу српског језика, Бори Станковићу, под називом “Задња пошта неба“.
- У комлету од 13 књига који је објављен пре две године, налази се велико књижевно благо и аутентичан српски језик, чији се сјај и лепота провлаче од типика Хиландарског, преко биографија Светог Саве, Симеона, Стефана Првовенчаног и других, Деспота Стефана Лазаревића и његовог “Слово љубве“, до Доситеја, Вука, Његоша, Андрића, Меше Селимовића, наших Лазе Лазаревића и Милована Глишића, до данашњих дана. Овај комлет је дивни ковчежић, шкриња језика, која, кад се отвори, мирише на стари вајат ““ босиљак, жуте дуње, старинско девојачко рухо.... Док сам читао ову прозу која ће трајати, као наши везени ћилими српски, доламе, кошуље..., оживљавао сам сећање на људе који су говорили, као молитву, језик којим овај књижевник пише.
Према речима протођакона, Радован Бели Марковић је “писац туге, који се, како би то рекао ава Јустин Поповић, претворио у чуло васељенске туге, а која је, чини се, судбина свих писаца“. У “стоном граду Шапцу“, писац је поздравио “одличан скуп љубитеља књижевности“, а када је о тузи реч, “она је у сваком човеку најприсутнија, када је он у души најбољи, када зна своје грехе и своју ништавност“.
У животу и књижевности, стид, као неопходна етичка категорија, све више мањка, “све је мање образних људи, а све више оних који се ничега не стиде“, рекао је писац који “мером свог стида мери колико се сам себи у свету око њега чиним потребним“ - Једно од поузданијих мерила која су ме кроз живот водиле је управо мера стида, нека плашња да ће ми људи за оно што чиним или не чиним, замерити, а да ја то нећу познати.
На крају вечери, Радован Бели Марковић је прочитао “причу о тузи, стиду и бестиђу“, написану у форми писма посвећеног писцу и магу српског језика, Бори Станковићу, под називом “Задња пошта неба“.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
