Инфо

13. август 2015.13. авг 2015.
НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ

ХОДОЧАСНИК (II)

А та лава, довољно мека да се обрађује, а довољно чврста да држи свод изнад просторије, била је разлог зашто су људи у овом крају себи правили станишта бушећи стене. А и те стене, као и све у том крају, исто су од лаве само нешто чвршће. Није ту било правог камења, чврстог и темељног, па да се клесањем мало доради и после гради коме шта треба. Да зида куће, подиже храмове или зидинама опасује градове.
У томе је била тајна зашто људи у Кападокији нису зидали, већ су улазили у стене или се завлачили дубоко у, не могу да кажем земљу, јер земље ту нема, већ у лаву. Тако им је било најлакше. Да довлаче камење није им било згодно. Нема ту неких водених токова, па да се са камењем на бродовима спусте низ реку као што су то чинили стари Египћани када су из Асуана довлачили камене громаде. Овде су објекти већ били ту, подигнути, само је било потребно ући у њих, а то су чинили длетом и чекићем. Док би издубили једну просторији добро би се нагутали прашине, а толико тога је издубљено. Генерације су то радиле. Није то одједном урађено. Потрајало је. Вековима су ту људи нешто чепркали, а можда је прошло и више од хиљаду година док од првог бушења нису настали надземни и подземни градови. Ако би коме зафалила нека просторија или соба није морао да их дозиђује, овде су их добушивали. А то што су ишчепркали само би избацили испод стене и ту оставили. Што су више просторија израђивали насип испод стена је био виши и шири. И они су се, сигурно, некада, као и ми данас, клизали низ те падине.
А пре него што сам се нашао у срцу Кападокије, мислио сам да су стене бушили само хришћани, а чинили су то многи, много пре њих. Они су само наставили давно започети посао.
Ипак ова станишта нису потпуно напуштена. Неки станови, да их тако назовем, још имају своје станаре. Неки чак имају и исклесане терасе ограђене обичним моткама. На једној, као да је на првом спрату, седела је жена. Лице јој је добрим делом било скривено забрађеном марамом. Када усмерих фото апарат према њој она хитро умаче. Дал“™ би Туркиња ил“™ Курдистанка не бих знао рећи ни да сам је добро видео. Између њих не правим разлику као што знам између Кореанки и Јапанки.
А неколико рупа у стенама иза којих су се криле собе биле су примитивно застакљене. То су ови садашњи становници учинили да их не бије промаја.
Време за разгледање је истекло. И како се наша група размилела тако је, неприметно, из разних рупа у долини поново домилела до аутобуса.
Следили су други локалитети. Наравно, водич је већ унапред знао где ће нас све водити. Помињао је узгред и Гореме и Учисар и Чавушин, а и друга места чија имена нисам запамтио. Толико тога ту има.
Застали смо и на једној висоравни да се са висине дивимо ономе што је природа ту начинила. А начинила је у изобиљу толико чуда и лепоте да им се ни крај није могао сагледати.
Али то није био крај чудима тога дана. Дошли смо на једно место где се из равнице, као стуб, уздизала стена 27 метара у висину. А на њеном врху, као да су печурке, чучале су још три мање које су се од сунца криле под ободима камених шешира.
Кривили смо вратове чудећи се како је то чудо настало. Водич је дотле нешто дробио на пољском да би на крају проговорио на енглеском:
- Овде можете видети хришћанску цркву из ЏИ века.
Показа нам само правац. Да са нама тамо иде није му падало на памет. Видео је он ту цркву ко зна колико пута. Отишли смо сами, а он је остао под застором импровизоване кафане, ресторана или како би се већ могло назвати то место где су се продавали пиће и сендвичи за окрепљење. Било је ту и неизбежних сувенира, добро напрашених.
Водич је знао да нећемо промашити. Црква је била у усеклини између две стене, али не зидана, већ је, као и све у овом крају што је било, ископана у стени од лаве. У ову цркву се није могло ући, боље рећи попети, без мердевина. И онај ко је баш желео да види цркву изнутра, а ретко ко да није, морао се пентрати уз дрвене мердевине до улаза који је гледао са висине од три-четири метра. На њима није било никакве ограде да се за њу, ако неко, не дај боже, полети низ пречаге, придржи. А могло се ићи само у једном смеру. И то појединачно, никако у пару. Па су они доле чекали да они одгоре сиђу или су они горе чекали да се они одоле попну.
А у цркви, као у мало већој ниши, насупрот улаза на исклесаном зиду у лави била је фреска Исуса Христа. Бар тако ми се чинило да назирем његов лик по заосталим крзавим фрагментима у боји. У овој просторији хришћани су вековима обављали божју службу. Данас се у њој крсте само туристи, ако су хришћани, ако нису само гледају. Ја сам се три пута прекрстио. Те ноћи пред полазак сањао сам гадан сан. Сачекао сам моменат да будем сам у црквици, не због тога што ме је срамота да се пред другима крстим, него сам желео да будем сам пред Христом, и пред Богом, ако га има.
У Кападокији су једино хришћани оставили нешто од свог културног наслеђа изградивши многе цркве. Иза оних пређашњих нема ништа. Нема никаквих скулптура нити неких других уметничких предмета. Имали су они важнијег посла. Требало је на површину извући на хиљаде тона лаве, а то није био ни мало лак посао. Коме је било у оно време после толике муке да се још занима и уметношћу. Уметност, а и умеће је било направити то што су они направили. Већи споменик од тога није био потребан.
Бранко Станић

Најновији број

28. март 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa