ИЗ ИСТОРИЈСКОГ УГЛА
НАЈСТАРИЈА ПЕСМА О ШАПЦУ
Регион северозападне Србије, који данас зовемо Мачва, пре уласка у састав српске средњевековне државе био је део Угарске краљевине, називан именом Онострани или Доњи Срем. За време угарског краља Беле ИВ (1235-1270), на овом простору формирана је Мачванска бановина, названа по утврђеном граду Мачви, чији положај није до дан данас установљен. Од тада, топоним Мачва је заменио Срем, оставши у употреби све до данашњих дана. Иако је већ 1276. године, Мачва ушла у састав српске средњевековне државе под краљем Драгутином, она је у наредна два века често прелазила из српских у угарске руке и обрнуто, у времену када је османска најезда већ претила обема државама. На простору данашње територије града Шапца, негде у том периоду, настао је Заслон, насеље које се у историјским изворима јавља веома касно (тек у ЏВ веку). Падом средњевековне српске државе под османску власт 1459. године, ова област постаје одскочна степеница за даљи продор Османлија ка Угарској и Европи, а ово подручје добија чисто војни карактер. Отприлике на месту где се налазио Заслон, османски султан Мехмед ИИ, негде око 1470. године изграђује утврђење, које је са друге стране Саве у Угарској, изазвало велику узбуну. Суочени са претњом подигнуте фортификације по своју територију, Угари су први пут неуспешно покушали да нападну утврђење на Сави, 1470/71. године, а потом су напад поновили 1476. године. За овај други напад, везан је настанак мађарске епске песме Опсада Шапца, најстарије песме у којој се спомиње име нашег града.
Историјски гледано, угарски напад на град (Шабац), започео је 12. јануара 1476. године, бродовима и копненом војском. Осим угарског краља Матије Корвина, у нападу су учествовали истакнути војни заповедници као нпр. српски деспот Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук и Павле Кањижи. Осим њих, под шабачким зидинама био је и влашки војвода Влад Дракул (Брем Стокер је по овом историјском лику написао роман ,,Дракула“). Са друге, османске стране, око 1.300 људи, бранило је утврђење. Опсада која је трајала 33 дана завршена је 15. фебруара 1476, победом краља Матије Корвина, чију ,,неразумну храброст“ приликом напада на Шабац о којој савременици говоре, треба тумачити као знак да је Шабац имао велики стратешки значај.
Праву сензацију, изазвало је откриће Деже Верхеља (1840-1897), једног од чланова Мађарског историјског друштва, правника и истраживача, који је 1871. године, приликом стручне екскурзије у мађарској Жупанији Унг, у породичној архиви Чичери, пронашао једну епску песму од 150 редака, исписану на мађарском, на основу чијег садржаја се могло закључити да је написана од стране некога ко је и сам био учесник или очевидац опсаде Шапца 1476. године. Песма је заправо била фрагмент једног средњевековног рукописа, што се могло видети на основу тога што је део текста који је пронађен, почињао са ,,А“. На основу садржаја, истраживачи су песми дали назив Опсада Шапца. Један од оних који је текст истраживао, Калман Тали, изнео је јануара 1872. године, текст песме на састанку Мађарског историјског друштва. Интересантно откриће, побудило је убрзо читаву плејаду мађарских истраживача да почну проучавати спис. Били су то; Арон Силађи (1837-1922), Деже Чанки (1857-1933), Јене Пинтер (1881-1940), Кирил Хорват (1804-1884), Густав Венцел (1812-1901), Јанош Хорват (1878-1961), Имре Шаму (1917-1990) и други. Генерално гледајући, мађарски палеографи 19. века, нису сумњали у веродостојност пронађеног текста.
Један од оних који се најтемељније бавио пронађеним списом, Јанош Хорват, често је држао расправе и на својим академским предавањима бавио се овом песмом између 1928. и 1955. године. Сазнавши да је проналазач песме Верхељ Деже, често имао обичај да својим колегама ,,потури“ неки фалсификат у фондове приступачних архива које су требали да истраже, он је све више почео да сумња у аутентичност пронађеног текста. Јанош је такође сматрао да велика слова на почетку стихова нису типична за средњевековне песме. Други истраживач овога текста Кирил Хорват, сматрао је да у средњем веку није било правило да се стихови пишу у редовима, једни испод других. Старе мађарске песме су без изузетака сачуване у форми писаног прозног текста. Такође, фрагмент песме је на неколико места исправљан и сам назив града Шапца се спомиње у три различита облика . Јене Пинтер, сматрао је да је језик овог историјског епа веома сумњив. Калман Тали и Деже Чанки, установили су да се песма на неким местима поклапа са стварним историјским догађајима, а на другим се у потпуности супротставља стварним описима. Један део истраживача сматрао је да је песму написао сам Деже Вергхељ, иначе одличан познавалац средњевековних писаних докумената.
Из редова историчара уметности, Ференц Толди, је био тај који је ослањајући се на више искусних палеографа, тврдио да је Опсада Шапца, прва оригинална мађарска песма. Бура око ове песме чини се да је окончана 1993. године, када је Ласло Хадрович (1910-1997) у Вишеграду (Мађарска), одржао предавање на тему Мађарско – јужнословенских интелектуалних веза у средњем веку. Он се у наведеном предавању више није бавио аутентичношћу епа. Спомиње га као једну мађарску песму која је сачувана у фрагменту. Песма се данас чува у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти, као најстарија у оригиналу сачувана мађарска историјска песма.
Код нас се први спорадични преводи ове песме појављују 1937/39. године, у ,,Прилозима проучавању народне поезије“ Светислава Стефановића, а 1978. године Енвер Чолаковић у ,,Златној књизи мађарске поезије“ објављује делове ове песме. У белешци о песницима, Чолаковић за песму ,,Бој код Сабача“(како је код њега преведено) наводи да је најранији пример мађарске епике световног садржаја.
Бој код Сабача
Али бегов јавимо долазак
И оданде његов још одлазак
Петнаест тисућ коња је сабрао
Коњанике вране одабрао
Недалеко Сабача кад стиже
Да саслуша говор, чадор диже
У Сабачу збор се крупан ваља
Да саслуша мудри савјет краља
Дао многи бубњи да бубњају
И све трубље узбуну тутњају
Од народа небо је пуцало
Витезова мноштво је викало
Кад чуше да завјет могу дићи
И одатле без њега отићи
Али бег ће од тог штетовати
Необављен рад ће му остати
У то многи тамо су двојили
Ал су главе земљи оборили.
(Е. Чолаковић, Златна књига
мађарске поезије, 1978)
У песми се пева о јунацима епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији, али не само о њима, овај историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог.
Што се тиче нашег града назив Шабац, први пут је забележен у Светској хроници Хартмана Шедела, на цртежу из 1493. године. Шабац се први пут у историјским изворима наводи код мађарског историографа Антониа Бонфинија, који је писао историју Угарске од 1486. до 1495. године. Колико је мени познато, наши истраживачи се нису претерано бавили мађарском песмом ,,Опсада Шапца“, па уколико би се дефинтивно потврдила аутентичност текста и открило време настанка, ово би свакако могао бити један од најранијих ако не и најранији спомен Шапца у писаним изворима и као такав изузетно битан за историју нашег града.
(Велика захвалност Жужани Д. Кункин, за помоћ у преводу са мађарског језика)
Историјски гледано, угарски напад на град (Шабац), започео је 12. јануара 1476. године, бродовима и копненом војском. Осим угарског краља Матије Корвина, у нападу су учествовали истакнути војни заповедници као нпр. српски деспот Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук и Павле Кањижи. Осим њих, под шабачким зидинама био је и влашки војвода Влад Дракул (Брем Стокер је по овом историјском лику написао роман ,,Дракула“). Са друге, османске стране, око 1.300 људи, бранило је утврђење. Опсада која је трајала 33 дана завршена је 15. фебруара 1476, победом краља Матије Корвина, чију ,,неразумну храброст“ приликом напада на Шабац о којој савременици говоре, треба тумачити као знак да је Шабац имао велики стратешки значај.
Праву сензацију, изазвало је откриће Деже Верхеља (1840-1897), једног од чланова Мађарског историјског друштва, правника и истраживача, који је 1871. године, приликом стручне екскурзије у мађарској Жупанији Унг, у породичној архиви Чичери, пронашао једну епску песму од 150 редака, исписану на мађарском, на основу чијег садржаја се могло закључити да је написана од стране некога ко је и сам био учесник или очевидац опсаде Шапца 1476. године. Песма је заправо била фрагмент једног средњевековног рукописа, што се могло видети на основу тога што је део текста који је пронађен, почињао са ,,А“. На основу садржаја, истраживачи су песми дали назив Опсада Шапца. Један од оних који је текст истраживао, Калман Тали, изнео је јануара 1872. године, текст песме на састанку Мађарског историјског друштва. Интересантно откриће, побудило је убрзо читаву плејаду мађарских истраживача да почну проучавати спис. Били су то; Арон Силађи (1837-1922), Деже Чанки (1857-1933), Јене Пинтер (1881-1940), Кирил Хорват (1804-1884), Густав Венцел (1812-1901), Јанош Хорват (1878-1961), Имре Шаму (1917-1990) и други. Генерално гледајући, мађарски палеографи 19. века, нису сумњали у веродостојност пронађеног текста.
Један од оних који се најтемељније бавио пронађеним списом, Јанош Хорват, често је држао расправе и на својим академским предавањима бавио се овом песмом између 1928. и 1955. године. Сазнавши да је проналазач песме Верхељ Деже, често имао обичај да својим колегама ,,потури“ неки фалсификат у фондове приступачних архива које су требали да истраже, он је све више почео да сумња у аутентичност пронађеног текста. Јанош је такође сматрао да велика слова на почетку стихова нису типична за средњевековне песме. Други истраживач овога текста Кирил Хорват, сматрао је да у средњем веку није било правило да се стихови пишу у редовима, једни испод других. Старе мађарске песме су без изузетака сачуване у форми писаног прозног текста. Такође, фрагмент песме је на неколико места исправљан и сам назив града Шапца се спомиње у три различита облика . Јене Пинтер, сматрао је да је језик овог историјског епа веома сумњив. Калман Тали и Деже Чанки, установили су да се песма на неким местима поклапа са стварним историјским догађајима, а на другим се у потпуности супротставља стварним описима. Један део истраживача сматрао је да је песму написао сам Деже Вергхељ, иначе одличан познавалац средњевековних писаних докумената.
Из редова историчара уметности, Ференц Толди, је био тај који је ослањајући се на више искусних палеографа, тврдио да је Опсада Шапца, прва оригинална мађарска песма. Бура око ове песме чини се да је окончана 1993. године, када је Ласло Хадрович (1910-1997) у Вишеграду (Мађарска), одржао предавање на тему Мађарско – јужнословенских интелектуалних веза у средњем веку. Он се у наведеном предавању више није бавио аутентичношћу епа. Спомиње га као једну мађарску песму која је сачувана у фрагменту. Песма се данас чува у Националној библиотеци Сечењи у Будимпешти, као најстарија у оригиналу сачувана мађарска историјска песма.
Код нас се први спорадични преводи ове песме појављују 1937/39. године, у ,,Прилозима проучавању народне поезије“ Светислава Стефановића, а 1978. године Енвер Чолаковић у ,,Златној књизи мађарске поезије“ објављује делове ове песме. У белешци о песницима, Чолаковић за песму ,,Бој код Сабача“(како је код њега преведено) наводи да је најранији пример мађарске епике световног садржаја.
Бој код Сабача
Али бегов јавимо долазак
И оданде његов још одлазак
Петнаест тисућ коња је сабрао
Коњанике вране одабрао
Недалеко Сабача кад стиже
Да саслуша говор, чадор диже
У Сабачу збор се крупан ваља
Да саслуша мудри савјет краља
Дао многи бубњи да бубњају
И све трубље узбуну тутњају
Од народа небо је пуцало
Витезова мноштво је викало
Кад чуше да завјет могу дићи
И одатле без њега отићи
Али бег ће од тог штетовати
Необављен рад ће му остати
У то многи тамо су двојили
Ал су главе земљи оборили.
(Е. Чолаковић, Златна књига
мађарске поезије, 1978)
У песми се пева о јунацима епске књижевности, Павлу Стријемљанину и Ђерзелез Алији, али не само о њима, овај историјски догађај десетерца обухвата још ширу галерију српских епских јунака, као и значајних историјских личности ван књижевне жиже, попут Митра Јакшића, Вука Змај Огњеног, али и Влада Цепеша и султана Мехмеда Другог.
Што се тиче нашег града назив Шабац, први пут је забележен у Светској хроници Хартмана Шедела, на цртежу из 1493. године. Шабац се први пут у историјским изворима наводи код мађарског историографа Антониа Бонфинија, који је писао историју Угарске од 1486. до 1495. године. Колико је мени познато, наши истраживачи се нису претерано бавили мађарском песмом ,,Опсада Шапца“, па уколико би се дефинтивно потврдила аутентичност текста и открило време настанка, ово би свакако могао бити један од најранијих ако не и најранији спомен Шапца у писаним изворима и као такав изузетно битан за историју нашег града.
(Велика захвалност Жужани Д. Кункин, за помоћ у преводу са мађарског језика)
Дејан Живановић, историчар
Најновији број
25. април 2024.
