ДАХИЈСКА ВЛАДАВИНА У СРБИЈИ

Био је тринаести јули 1803. године, дан кад се одржава сабор код манастирске цркве у Вољавчи. Карађорђе позове на своје трло изнад Тополе кнеза Матију и Гају Пантелића и рече им: „хајдемо у Вољавчу, данас ће тамо бити света, доћи ће и Сали-ага из Рудника, па да видимо шта ће да ради“. Сали-ага господар Рудника, са свог сладострашћа назван у народу Руднички бик, завео је по свим околним селима од младих девојака и жена бестидан обичај краљице, које су морале да му угађају на срамоту целом окупљеном народу.
Карађорђе са својим друговима стигне у Вољавчу, манастир изнад села Страгара, који ће доцније у устанку постати прво седиште Правитељствујушчег совјета, са свих страна притиснут рудничким планинама и густом шумом. А кад би после подне, пронео се у народу глас: „Ево иде Сали-ага са момцима и краљицама.“ Калуђери брже сакрију Карађорђа а његове другове на манастирски таван. Одавде се лепо могло видети шта се доле ради а да опет нико не примети да горе на тавну има људи. Стиже и Сали-ага. Калуђери му изађу у сусрет, запитају за здравље и послуже га. Он се намести уз своје краљице и нареди да се игра коло. Мало затим, кад ето иде погурен старац, а гајдаш, да заметне шалу викне: „Пуштајте старца, хоће старац да игра“! Шалу прихватише и други, па се стану смејати, а старац ут, дохвати гајде и тресне их од земљу говорећи: „Није ово место за смејање, него да се људи богу моле“. Гајдаш и један Сали агин момак зграбе старца, повале га на земљу и стану га немило да бију. Горе на тавану кроз једну зурку, све је то посматрао Карађорђе. У њему је ускиптео бес већ кад је видео Сали-агу са својим момцима, и сада кад виде шта учинише од старца, он се разјари и викне: „Удри, Гајо, Бећир-агу! Ја ћу Сали-агу, а ову тројицу ћемо ласно. Ноћас ћемо наћи још двадесет другова, па кад пођу Турци из Рудника, ми ћемо на њих и тако започети крајину“...