СВЕШТЕНИК ЗА УЗОР

Пре десетак дана обилна киша лила је као из кабла и стварала проблема свима. Посебно учесницима у саобраћају. Потписник ових редова био је очевидац не тако ретке слике. Старица и малено дете уз пут ходали су а аутомобили само пролетали. Један леп, повелик, стаде и појави се свештеник. Покисле путнике умилним гласом позва у свој ауто а ствари преузе из њихових руку. И његову мантију киша је добрано залила. Храбрио их је да истрају у путу, а додавао да ко има осећаја стаће. И тако у топлом ауту одвезао до циља.
Име свештеника није најбитније али гест јесте вредан и већег простора. Отуђили смо се од реалности и заборавили да од сваке бриге има већа. Забележено у Поцерском Причиновићу враћа наду у човека. Скроман гест немерљивих поред осталог и заслуга.
Човеку треба помоћи у невољи. Није битно колика је, сваком је гест људски ко кора хлеба. Тек да се замислимо, а ако нам то успе овим чланком, циљ смо постигли.