ПОБЕДИО МОМИН КЛИКЕР

Познати српски писац Милорад Панић Суреп је својевремено рекао:”Моје Мачване ћете лако препознати. Чим их сретнете, одмах се издају да највише на свету воле слободу, шалу и тркачке коње”. Тако је било од вајкада, тако је и сада више деценија после Сурепове смрти. Коњи су овде понос, мерило вредности и највише виђености, без обзира што су из године у годину, после Другог светског рата, они радни губили и коначно изгубили трку са трактором.
Данас их је могуће видети највише на тркачким стазама хиподрома широм Србије, посебно у Шапцу и Богатићу.
- Куриозитет је да енглески пунокрвни галопери често јуре по снегу. То се често дешава на хиподрому у Богатићу, увек на Божић и увек у 12 часова, каже чувени мачвански коментатор трка Љубинко Јевтић из Бадовинаца. Он подсећа и на онај први старт галопера сваке Нове године на хиподрому у Шапцу, који из године у годину преузима примат у Србији.
У Мачви обично о верским празницима коњари користе прилику да у паузи сезоне провере снагу и утренираност својих љубимаца. То чине по сеоским друмовима, који често буду претесни за коње и заљубљенике у њихов галоп. Тако је обично увек за Светог Саву у атару села Глушци близу Богатића.
- Мени је отац за рођендан купио коња и тако сам после фудбала заволео овај спорт. Моји коњи су освајали пехаре на хиподромима широм Србије, каже Ранко Угљешић познати одгајивач коња из Глушаца. Баш у овом селу у Мачви живи највише страствених одгајивача и заљубљеника у тркачке коње.
- Виђен човек може се постати по разним основама али ако је то по основу тркачких коња, та вредност у Мачви је непролазна од аскурђела до чукунунука, добацује Момчило Мома Росић, који заједно са још двојицом браће из Глушаца, ужива у галопу својих љубимаца и посебно им се радује, без обзира да ли је на хиподрому или каквом сеоском путу, где прати трку. Добар је и прогнозер, а многи су се изненадили када је једном из џепа извадио кликер.
- Говорио сам им да ја имам кликер за погађање победника коњичке трке која је често и права збрка, а они нису веровали, с осмехом говори Росић. А његов земљак Слободан Граовац додаје : “Сви моји преци су имали коње. Породична слога и љубав у овом спорту су најважнији. Од пет двогодаца које сам хранио никада нисам изгубио трку .“
Зоран Васић, власник победника “Мачванског дербија”, Аса Мачве и Сензације, тврди да су Мачвани увек имали добре коње. То потврђује чињеницом да су при поласку у рат имали обавезу да са собом поведу и коња.
- Другима је краљ давао. Ти коњи никада нису били бољи од наших. Слушао сам приче да су многима нашим спашавали главе и враћали се живи кући. Мачвани су на то поносни, додаје Васић.
На зидовима сељачких кућа у Мачви могуће је видети доста старих фотографија на којима су укућани на коњима у војничкој униформи. Ту су и оне новијег датума као успомена на јунаке тркачких стаза. Све су урамљене и заузимају почасно место у кући.
Отуда и не чуди што се Пантелија Јуришић, армијски ђенерал из Црне Баре, нарочито истакао командујући својим коњаницима, некада елитном јединицом српске армије. Он и други Мачвани су вешти и спретни јахачи и љубитељи коња.
У овом крају и даље се доста улаже у коњички спорт, без обзира што је изузетно скуп. Ангажују чак џокеје и тренере из иностранства. Тврде да никада није много платити добром стручњаку за коњички спорт, јер то не може свако. Љубав побеђује интерес, а тренере и џокеје плаћају власници тркачких коња.
Мачвани су специфични. Они воле коње да су поред њих, у њиховој штали, па шта кошта нека кошта. Галопери су њихов живот и посебна радост кад су у пуном галопу.