POBEDIO MOMIN KLIKER

Poznati srpski pisac Milorad Panić Surep je svojevremeno rekao:”Moje Mačvane ćete lako prepoznati. Čim ih sretnete, odmah se izdaju da najviše na svetu vole slobodu, šalu i trkačke konje”. Tako je bilo od vajkada, tako je i sada više decenija posle Surepove smrti. Konji su ovde ponos, merilo vrednosti i najviše viđenosti, bez obzira što su iz godine u godinu, posle Drugog svetskog rata, oni radni gubili i konačno izgubili trku sa traktorom.
Danas ih je moguće videti najviše na trkačkim stazama hipodroma širom Srbije, posebno u Šapcu i Bogatiću.
- Kuriozitet je da engleski punokrvni galoperi često jure po snegu. To se često dešava na hipodromu u Bogatiću, uvek na Božić i uvek u 12 časova, kaže čuveni mačvanski komentator trka Ljubinko Jevtić iz Badovinaca. On podseća i na onaj prvi start galopera svake Nove godine na hipodromu u Šapcu, koji iz godine u godinu preuzima primat u Srbiji.
U Mačvi obično o verskim praznicima konjari koriste priliku da u pauzi sezone provere snagu i utreniranost svojih ljubimaca. To čine po seoskim drumovima, koji često budu pretesni za konje i zaljubljenike u njihov galop. Tako je obično uvek za Svetog Savu u ataru sela Glušci blizu Bogatića.
- Meni je otac za rođendan kupio konja i tako sam posle fudbala zavoleo ovaj sport. Moji konji su osvajali pehare na hipodromima širom Srbije, kaže Ranko Uglješić poznati odgajivač konja iz Glušaca. Baš u ovom selu u Mačvi živi najviše strastvenih odgajivača i zaljubljenika u trkačke konje.
- Viđen čovek može se postati po raznim osnovama ali ako je to po osnovu trkačkih konja, ta vrednost u Mačvi je neprolazna od askurđela do čukununuka, dobacuje Momčilo Moma Rosić, koji zajedno sa još dvojicom braće iz Glušaca, uživa u galopu svojih ljubimaca i posebno im se raduje, bez obzira da li je na hipodromu ili kakvom seoskom putu, gde prati trku. Dobar je i prognozer, a mnogi su se iznenadili kada je jednom iz džepa izvadio kliker.
- Govorio sam im da ja imam kliker za pogađanje pobednika konjičke trke koja je često i prava zbrka, a oni nisu verovali, s osmehom govori Rosić. A njegov zemljak Slobodan Graovac dodaje : “Svi moji preci su imali konje. Porodična sloga i ljubav u ovom sportu su najvažniji. Od pet dvogodaca koje sam hranio nikada nisam izgubio trku .“
Zoran Vasić, vlasnik pobednika “Mačvanskog derbija”, Asa Mačve i Senzacije, tvrdi da su Mačvani uvek imali dobre konje. To potvrđuje činjenicom da su pri polasku u rat imali obavezu da sa sobom povedu i konja.
- Drugima je kralj davao. Ti konji nikada nisu bili bolji od naših. Slušao sam priče da su mnogima našim spašavali glave i vraćali se živi kući. Mačvani su na to ponosni, dodaje Vasić.
Na zidovima seljačkih kuća u Mačvi moguće je videti dosta starih fotografija na kojima su ukućani na konjima u vojničkoj uniformi. Tu su i one novijeg datuma kao uspomena na junake trkačkih staza. Sve su uramljene i zauzimaju počasno mesto u kući.
Otuda i ne čudi što se Pantelija Jurišić, armijski đeneral iz Crne Bare, naročito istakao komandujući svojim konjanicima, nekada elitnom jedinicom srpske armije. On i drugi Mačvani su vešti i spretni jahači i ljubitelji konja.
U ovom kraju i dalje se dosta ulaže u konjički sport, bez obzira što je izuzetno skup. Angažuju čak džokeje i trenere iz inostranstva. Tvrde da nikada nije mnogo platiti dobrom stručnjaku za konjički sport, jer to ne može svako. Ljubav pobeđuje interes, a trenere i džokeje plaćaju vlasnici trkačkih konja.
Mačvani su specifični. Oni vole konje da su pored njih, u njihovoj štali, pa šta košta neka košta. Galoperi su njihov život i posebna radost kad su u punom galopu.