ПИШЕ: ИВАН ЛОЛИЋ ““ ДРАГИМ ТРАГОМ
БЕСКРАЈНО БЛАГО МИРЈАНИНИХ СЕЋАЊА
Дом омладине „Вера Благојевић“ у Шапцу, окупљао је од 1960. године и пуно година после: младе сликаре, песнике и писце, организовао изложбе слика, књижевне вечери младих писаца и гостовања наших угледних књижевника. Већина чланова је потицала из редова средњошколске омладине. Дружењем „под кровом“ Дома омладине, стицала су се многа нова пријатељства, млади су проверавали и потврђивали своје уметничке склоности и учили се од старијих, већ потврђених уметника.
Ту смо први пут: „У туђем срцу своје срце чули“. Управо из тог и таквог културног миљеа, високо у свет науке, узлетела је Мирјана Божић
Шабац, године: 1960 /1,2,3... улица Карађорђева, бр. 50. Двориште подсећа на кратку узану улицу са углачаном „турском калдрмом“, високим зидом са леве и два, три прага станова са десне стране... И када је дан светао, сунце се овде кратко задржава.
У једном од станова овог помало хладног простора, живела је породица реда и рада: банкарски службеник Илија Божић, његова супруга, учитељица Дара и њихова деца: Мирјана, Гордана и Бранислав.
Дружећи се са Мирјаном завредео сам пажњу и гостопримство ове породице и понекад, у давна позна лета, по повратку са плаже Старог града, слушао Мирјанине стилске вежбе на клавиру, расправљао о егзистенцијализму Кјеркегора и Сартра, опонашао Јевтушенка. Велика дневна соба са клавиром, високом полицом књига и сликама на зиду, наметала је тишину, упозоравала на ред, одлагала разговор. Веровао сам да та строгост простора потиче од тамних боја намештаја и да и мени одређује понашање и намеће неке велике захтеве које ћу, веровао сам, једном испунити.
Шабац, године: 1960 /1,2,3... улица Карађорђева, бр. 50. Двориште подсећа на кратку узану улицу са углачаном „турском калдрмом“, високим зидом са леве и два, три прага станова са десне стране... И када је дан светао, сунце се овде кратко задржава.
У једном од станова овог помало хладног простора, живела је породица реда и рада: банкарски службеник Илија Божић, његова супруга, учитељица Дара и њихова деца: Мирјана, Гордана и Бранислав.
Дружећи се са Мирјаном завредео сам пажњу и гостопримство ове породице и понекад, у давна позна лета, по повратку са плаже Старог града, слушао Мирјанине стилске вежбе на клавиру, расправљао о егзистенцијализму Кјеркегора и Сартра, опонашао Јевтушенка. Велика дневна соба са клавиром, високом полицом књига и сликама на зиду, наметала је тишину, упозоравала на ред, одлагала разговор. Веровао сам да та строгост простора потиче од тамних боја намештаја и да и мени одређује понашање и намеће неке велике захтеве које ћу, веровао сам, једном испунити.
Најновији број
7. мај 2026.
