НОВА СТАЛНА ПОСТАВКА У МУЗЕЈУ БОГАТИЈА ЗА ЈЕДНУ ПРИЧУ
ШОЉИЦА КОЈА ЈЕ ПРЕШЛА АЛБАНИЈУ
Када је дошла да види нову сталну поставку у Народном музеју у Шапцу, Бранислава Марковић је одлучила да поклони шољицу за кафу, у којој је донедавно стајала кућна пара из чеснице. Иако везана породичним успоменама, наша суграђанка је схватила да овај предмет има причу коју би требало да подели са посетиоцима Музеја.
- Бака која је актер ове приче је рођена сестра моје баке, тетка мога оца. Када сам се удала и добила децу, преселили смо се у стан у улици Вука Караџића и свакодневно посећивали баку која је живела на Камичку. Једном, док су се деца играла у дворишту, ја сам брисала прашину на креденцу и приметила шољицу за кафу. Одушевљено сам је питала где је купила, а она ми је одговорила да јој је сет тих шољица спасао живот. Било је то пре четрдесет година, сећа се Бранислава.
Када су, у Првом светском рату, Аустроугари упали у Шабац, преполовили његово становништво и урушили га, Марија (Павловић) Лолић није имала куд, него је кренула са војском. Понела је са собом и комплет шољица за кафу. Својој унуци је испричала да је војницима кувала кафу, а они су јој давали новац „колико је ко кад могао“. Захваљујући томе, Марија је успевала да плати преноћиште у кафанама, по кућама, тамо где би застала војска да предахне. Прешла је Албанију са шољицама, (од којих је једна сачувана), дошла у Француску и удала се за Ђуру Лолића кога је тамо упознала. Млађој сестри Роси је послала своју фотографију као разгледницу: „Госпођици Роси Павловићевој, Камени Шор, Шабац. За успомену и дуго сећање, сестри Роси из Француске. Поздрави све наше. Марија Ђ. Лолић и зет Ђура“.
По завршетку рата, са супругом је дошла да живи у Шабац, на Камичак, где је рођена и одакле више није одлазила.
Захваљујемо госпођи Бранислави на дару. Драго нам је да један овакав предмет улази у нашу збирку, која носи дубоку и озбиљну причу о Шапцу и једном времену кроз које је наш град прошао. Позивамо све који су расположени да обогате наше збирке и да нам предају на чување тако значајне предмете, како бисмо заједно очували колективно сећање
(историчар Бранислав Станковић)
- Бака која је актер ове приче је рођена сестра моје баке, тетка мога оца. Када сам се удала и добила децу, преселили смо се у стан у улици Вука Караџића и свакодневно посећивали баку која је живела на Камичку. Једном, док су се деца играла у дворишту, ја сам брисала прашину на креденцу и приметила шољицу за кафу. Одушевљено сам је питала где је купила, а она ми је одговорила да јој је сет тих шољица спасао живот. Било је то пре четрдесет година, сећа се Бранислава.
Када су, у Првом светском рату, Аустроугари упали у Шабац, преполовили његово становништво и урушили га, Марија (Павловић) Лолић није имала куд, него је кренула са војском. Понела је са собом и комплет шољица за кафу. Својој унуци је испричала да је војницима кувала кафу, а они су јој давали новац „колико је ко кад могао“. Захваљујући томе, Марија је успевала да плати преноћиште у кафанама, по кућама, тамо где би застала војска да предахне. Прешла је Албанију са шољицама, (од којих је једна сачувана), дошла у Француску и удала се за Ђуру Лолића кога је тамо упознала. Млађој сестри Роси је послала своју фотографију као разгледницу: „Госпођици Роси Павловићевој, Камени Шор, Шабац. За успомену и дуго сећање, сестри Роси из Француске. Поздрави све наше. Марија Ђ. Лолић и зет Ђура“.
По завршетку рата, са супругом је дошла да живи у Шабац, на Камичак, где је рођена и одакле више није одлазила.
Захваљујемо госпођи Бранислави на дару. Драго нам је да један овакав предмет улази у нашу збирку, која носи дубоку и озбиљну причу о Шапцу и једном времену кроз које је наш град прошао. Позивамо све који су расположени да обогате наше збирке и да нам предају на чување тако значајне предмете, како бисмо заједно очували колективно сећање
(историчар Бранислав Станковић)
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
