АНЂЕЛИЈА ВЕСЕЛИНОВИЋ, СЛИКАРКА У СРЦУ И ДУШИ
ЛЕПОТА ЈЕ ИГРА БОЈА
„Уметност оплемењује. Оплемењује и самог човека док ради и људе који посматрају, који је воле“, каже Шапчанка, чланица УЛСШ и Удружења сликара „Круг 10“, која две деценије активно ствара покушавајући да другима улепша животе потезима оловке и четкице
Откако зна за себе волела је да црта. Од дечјег „шкрабања“ до првих школских корака на часовима ликовне културе полако је стварала поигравајући се бојама склапајући један бољи свет у коме је лепота заузимала централно место. Тако је остало и до данас. У седмој деценији Анђелија Веселиновић, дипломирани економиста у пензији, истрајава у времену за које се све може рећи сем да је лепо.
- Волим да прикажем лепоту. Народу је доста ружних тема и ствари којима смо окружени сваки дан. За мене је лепота игра боја. Сликање ме је одувек одмарало. Када хоћу мало да се забавим узмем и сликам са било чим што ми се нађе при руци ““ оловка, водене боје ““ каже Анђелија која је још као дете била запажена на часовима ликовног у ОШ „Јанко Веселиновић“.
Ипак, тадашња времена била су другачија. Није могло да се бира. Сан да заврши Ликовну академију није јој се остварио. Родитељи су били за то да упише „нешто конкретно“ тако да су уметност потиснуле студије на Економском факултету у Београду. И поред тога није одустала од своје љубави којој је последњих двадесет година свакодневно посвећена.
Њена преокупација је шаренило боја које доноси цвеће. Оно је за њу нешто најлепше у природи. Пејзажи, па чак и излет у фигурацију, окупани су цвећем свих боја и облика. На њеним сликама ликови постају најлепши цвет цветних површина. Окушала се и у свим техникама, од акварела, преко гваша и енкаустике, до акрила и уља на платну.
- Нема технике коју нисам испробала али сам се увек враћала уљу. Мислим да је то нешто што ми иде за руком. За мене нема вредније технике.
Срећна је кад се људима допадне оно што уради иако више ради сама за себе. Док није постала члан Удружења сликара „Круг 10“ њене слике видео је само узак круг пријатеља и пословних сарадника.
- Изложбе су место где се људи и друже, размењују искуства, сазна и нешто ново. Претпостављам да је и то друга драж уметности. Дружење је друга димензија. Посебно је важно јер смо сви сличних или готово истих интересовања. Причамо о свему али главна тема је сликање. На тај начин размењујући искуства помажемо једни другима.
Невелики галеријски простор Удружења „Круг 10“ за њу је права оаза мира и лепоте.
Своју љубав према уметности пренела је и на ћерке Ивану и Ану, а љубав према музици одувек је делила са супругом Иваном. Весело је увек било у њиховом дому а тако ће бити, уверена је, и у временима која им предстоје.
Важно је не одустајати у животу. Човек што год хоће може да постигне. Кад себи постави циљ он га достигне. Нема циља који је недостижан
- Волим да прикажем лепоту. Народу је доста ружних тема и ствари којима смо окружени сваки дан. За мене је лепота игра боја. Сликање ме је одувек одмарало. Када хоћу мало да се забавим узмем и сликам са било чим што ми се нађе при руци ““ оловка, водене боје ““ каже Анђелија која је још као дете била запажена на часовима ликовног у ОШ „Јанко Веселиновић“.
Ипак, тадашња времена била су другачија. Није могло да се бира. Сан да заврши Ликовну академију није јој се остварио. Родитељи су били за то да упише „нешто конкретно“ тако да су уметност потиснуле студије на Економском факултету у Београду. И поред тога није одустала од своје љубави којој је последњих двадесет година свакодневно посвећена.
Њена преокупација је шаренило боја које доноси цвеће. Оно је за њу нешто најлепше у природи. Пејзажи, па чак и излет у фигурацију, окупани су цвећем свих боја и облика. На њеним сликама ликови постају најлепши цвет цветних површина. Окушала се и у свим техникама, од акварела, преко гваша и енкаустике, до акрила и уља на платну.
- Нема технике коју нисам испробала али сам се увек враћала уљу. Мислим да је то нешто што ми иде за руком. За мене нема вредније технике.
Срећна је кад се људима допадне оно што уради иако више ради сама за себе. Док није постала члан Удружења сликара „Круг 10“ њене слике видео је само узак круг пријатеља и пословних сарадника.
- Изложбе су место где се људи и друже, размењују искуства, сазна и нешто ново. Претпостављам да је и то друга драж уметности. Дружење је друга димензија. Посебно је важно јер смо сви сличних или готово истих интересовања. Причамо о свему али главна тема је сликање. На тај начин размењујући искуства помажемо једни другима.
Невелики галеријски простор Удружења „Круг 10“ за њу је права оаза мира и лепоте.
Своју љубав према уметности пренела је и на ћерке Ивану и Ану, а љубав према музици одувек је делила са супругом Иваном. Весело је увек било у њиховом дому а тако ће бити, уверена је, и у временима која им предстоје.
Важно је не одустајати у животу. Човек што год хоће може да постигне. Кад себи постави циљ он га достигне. Нема циља који је недостижан
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
