РАГБИ “РОЂЕН“ У ШАПЦУ
“Џентлмени са Дударе“
Име нашег града уписано је у историју спорта о којем већина Шапчана зна само најосновније информације и ништа више. Имамо највећи рукометни клуб Србије, два фудбалска клуба која спадају међу најстарије у Србији, један од најстаријих боксерских клубова, дугу традицију коњичких трка, али смо и град у којем је основан први Рагби клуб у држави
Историја шабачког рагбија, „спорта џентлмена“ како га називају Британци, јесте трајала свега четири године, али смо први у Србији и Југославији имали историју спорта насталог на острву. Све је почело јесени 1919. године.
Први светски рат донео је, до тада незапамћена разарања, пустош, а историја Шапца те ратне године памти као најгоре тренутке икада. Маринко Маша Ђорђевић, рат је дочекао као дечак који се са цивилима и војском 1915. упутио преко Албаније бежећи од терора окупатора. По доласку до мора, био је на броду који је испловио ка Француској. У граду Ажену, наставио је школовање и упознао рагби који му је од прве утакмице коју је одгледао постао љубав, страст. Од навијача, убрзо је постао играч млађих категорија локалног клуба. Лета 1919. године, вратио се кући, у Шабац, а као успомену, понео је три рагби лопте. Није било потребно много времена, да се са друштвом окупи на Дудари где су, суботом и недељом играли овај леп и за многе егзотичан спорт. Биле су то прве рагби лопте у Краљевини СХС, терен на Дудари било је прво рагби игралиште ондашње нам земље, а негде у јесен (када је настала и ФК „Мачва“) у Шапцу је основан и први Рагби клуб у држави „Бели орао“. Био је то први и једини клуб код нас те, логично, није било ривала. Ипак, интересовања није мањкало, како новине пишу „било је играча за три тима“. Обучени у различите кошуље играли су међусобно сваког викенда, од марта до новембра. Биле су то утакмице са судијама, срчане, борбене, те је у историји овог спорта остало забележено да је у Шапцу, на Дудари, одиграна и прва рагби утакмица. Игралиште на познатом шабачком пољу било је, чак и за данашње услове, врло уређено и пружало све услове за тренинге и рад. Шабачки рагбисти били су: Момчило Мелић, Владо Шијаковић, Миле Радовић, Милош Михајловић, Љуба Стојковић, Сава Бојић, уз „родоначелника“ рагбија, Машу Ђорђевића.
Нажалост, недостатак противника, утицао је да се нешто смањи број играча у клубу, а онда је отпочела изградња стамбених објеката на месту терена и „Бели орао“ престао је да постоји 1923. године. У том периоду, при Спортском клубу „Југославија“ у Београду, настао је рагби клуб. Рагби је напустио Шабац и више се није враћао у наш град, где је, до смрти, 1983. године, живео Ђорђевић.
Осим што је клуб престао да постоји, о њему је остало мало података. Новинских чланака је јако мало, видео записа, наравно, нема и све што смо поделили са Вама, дугујемо Рагби савезу Србије који чува сећања. Велико хвала РСС.
Живко ИлиЋ
Прву рагби утакмицу, репрезентација Србије одиграла је, још увек ратне, 1918. Групу деце, после Албанске голготе, Потпорни фонд у сарадњи са Владом Краљевине Србије, послао је у Единбург (Шкотска/Велика Британија). Уписани су и смештени у Џорџ Хериот школу. Било их је укупно 25, играли су рагби, показали велико умеће, а 11. априла, под именом Краљевине Србије, одиграли меч против репрезентације Британских домиона. Пред 10 хиљада гледалаца наши репрезентативци, којима су Шкоти набавили опрему у бојама Србије, славили су 8:3. Део екипе био је Живко Илић. По повратку у Србију, одшколован Илић постао је професор, а посао га је довео у Шабац. Наравно, одмах је упознао Машу Ђорђевића и постао део „Белог орла“.
Историја шабачког рагбија, „спорта џентлмена“ како га називају Британци, јесте трајала свега четири године, али смо први у Србији и Југославији имали историју спорта насталог на острву. Све је почело јесени 1919. године.
Први светски рат донео је, до тада незапамћена разарања, пустош, а историја Шапца те ратне године памти као најгоре тренутке икада. Маринко Маша Ђорђевић, рат је дочекао као дечак који се са цивилима и војском 1915. упутио преко Албаније бежећи од терора окупатора. По доласку до мора, био је на броду који је испловио ка Француској. У граду Ажену, наставио је школовање и упознао рагби који му је од прве утакмице коју је одгледао постао љубав, страст. Од навијача, убрзо је постао играч млађих категорија локалног клуба. Лета 1919. године, вратио се кући, у Шабац, а као успомену, понео је три рагби лопте. Није било потребно много времена, да се са друштвом окупи на Дудари где су, суботом и недељом играли овај леп и за многе егзотичан спорт. Биле су то прве рагби лопте у Краљевини СХС, терен на Дудари било је прво рагби игралиште ондашње нам земље, а негде у јесен (када је настала и ФК „Мачва“) у Шапцу је основан и први Рагби клуб у држави „Бели орао“. Био је то први и једини клуб код нас те, логично, није било ривала. Ипак, интересовања није мањкало, како новине пишу „било је играча за три тима“. Обучени у различите кошуље играли су међусобно сваког викенда, од марта до новембра. Биле су то утакмице са судијама, срчане, борбене, те је у историји овог спорта остало забележено да је у Шапцу, на Дудари, одиграна и прва рагби утакмица. Игралиште на познатом шабачком пољу било је, чак и за данашње услове, врло уређено и пружало све услове за тренинге и рад. Шабачки рагбисти били су: Момчило Мелић, Владо Шијаковић, Миле Радовић, Милош Михајловић, Љуба Стојковић, Сава Бојић, уз „родоначелника“ рагбија, Машу Ђорђевића.
Нажалост, недостатак противника, утицао је да се нешто смањи број играча у клубу, а онда је отпочела изградња стамбених објеката на месту терена и „Бели орао“ престао је да постоји 1923. године. У том периоду, при Спортском клубу „Југославија“ у Београду, настао је рагби клуб. Рагби је напустио Шабац и више се није враћао у наш град, где је, до смрти, 1983. године, живео Ђорђевић.
Осим што је клуб престао да постоји, о њему је остало мало података. Новинских чланака је јако мало, видео записа, наравно, нема и све што смо поделили са Вама, дугујемо Рагби савезу Србије који чува сећања. Велико хвала РСС.
Живко ИлиЋ
Прву рагби утакмицу, репрезентација Србије одиграла је, још увек ратне, 1918. Групу деце, после Албанске голготе, Потпорни фонд у сарадњи са Владом Краљевине Србије, послао је у Единбург (Шкотска/Велика Британија). Уписани су и смештени у Џорџ Хериот школу. Било их је укупно 25, играли су рагби, показали велико умеће, а 11. априла, под именом Краљевине Србије, одиграли меч против репрезентације Британских домиона. Пред 10 хиљада гледалаца наши репрезентативци, којима су Шкоти набавили опрему у бојама Србије, славили су 8:3. Део екипе био је Живко Илић. По повратку у Србију, одшколован Илић постао је професор, а посао га је довео у Шабац. Наравно, одмах је упознао Машу Ђорђевића и постао део „Белог орла“.
Д. Благојевић
Најновији број
25. април 2024.
