НЕУГАСИВИ ДУХ МЛАДОСТИ

Лето, 1965, редакција “Гласа Подриња“. Седим са новинарима Милом Спајићем, Драгишом Пењином и мојим професором и песником Драгољубом Рајићем. Ћаскамо опуштено, а Пењин убеђује Рајића да са нама путује по земљи Србији и говори своју поезију. Рајић не прихвата јер смо ми “слабији песници од њега, али добро говоримо своје песме“... Ненадано, разговор је утихнуо. Однекуд, из неке канцеларије, појавио се Станоје Филиповић. За мене, он је био отац мога друга Драгана и важна, угледна личност у граду Шапцу. Разговарао је са новинарима не показујући ни да ме познаје. Када сам полазио, чика Станоје (тако сам га ословљавао) позва ме у другу канцеларију: “Седи, младићу... Видим, пишеш... Лепо, лепо... И мој Драган би да буде песник?“ Чекао је мој коментар, а ја сам упорно ћутао. Онда се одлучи: “Реци ми, ал“™ поштено, има ли мој Драган дара?“ Вртео је главом у значењу: то је сумњив посао, неизвестан пут и слично. Питање ме изненадило, уплашило, а одговор нисам знао. Промуцао нешто у даху: рано је за оцене, Драган треба да се још доказује, млади смо...
Од тада до данас, прошло је четрдесетпет година доказивања. Вече је, 27-ог август, 2010. године. Седим пред мојом кућом у Богатићу и чекам чика Станојевог сина Драгана Филиповића, новинара и песника и мог некадашњег ученика, Љубишу Ђукића, главног и одговорног у “Гласу Подриња“.
Нажалост, добри наш чика Станоје неће бити са нама да чује прави одговор. И душом и словом “под истим кровом“... Давне 1960. -1970. године. Новинару и песниче, пријатељу, Драгане Филиповићу, пођи својим давним трагом! Запали прошлост да Те сећања обасјају!
- Покушавам да (се) нас сагледам у свој ширини простора и времена. Тешко ми успева. Преуски су хоризонти. Букти ватра прошлости и светлост се шири и виси. Само што у тај круг својеврсног знамења не могу да закораче сви који су: стихом, бојом, гласом и музиком, обележили прве, и све потоње, наше сусрете од преко четири деценије. У овом времену сивила и отуђења, нестварно звуче речи које исписујем. Али...
Да, верујем у нас и сада, као онда, свим бићем. Не само због оног што смо тада урадили, створили, осмислили, већ зато што - трајемо.