ИЗА КУЛИСА ШАБАЧКОГ ПОЗОРИШТА: СЛИКАРСКИ РАДОВИ
РАД УЗ ЗАБАВУ И ДРУЖЕЊЕ
„Ако узмемо да је позоришни комад један организам, редитељ је највиталнији део. Техника су крвни судови. Једно без другога не може. Током проба и у складу са техничким могућностима редитељ пронађе најбоље решење“, каже Раде Станковић
У животној причи званој позориште Раде Станковић, познатији као Станџа, нашао се захваљујући Миодрагу Поповићу Попу, мајстору светла тадашњег Шабачког позоришта које је носило назив „Љубиша Јовановић“. Те осамдесете године прошлог века дотадашњи сценограф и сликар Драган Мартиновић одлучио је да крене другим путем тако да је остало упражњено место за некога ко би изводио сликарске радове за потребе ове установе. И тако Станџа закорачи у позоришни живот у коме и дан-данас обитава.
- Дође код мене Миодраг Поп на женском бициклу марке „Партизан“ и пита да ли би хтео да осликам сценографију за нову представу по идеји тада увелико познатог сценографа Владислава Лалицког? Замислим се мало, па кажем: „Бих ја, али не знам да ли ћу моћи?“ Поп, мој друг из ране младости рече: „Што размишљаш, пробај, па ако не иде одустани“. То је био први сусрет са белином платна величине осам пута четири метра. Од сликарског алата Влада је донео једну четку за кречење са великом дршком, обичну метлу и молерску четку, ширине колико за длан. Почео сам сликати увече, после вечерње пробе, окружен огромним молерским кантама и не слутећи да сам закорачио у магично минско поље позоришног живота, у које се лако улази, али без јаке жеље да се из њега изађе. Око поноћи Лалицки је рекао да сада одлази, а да ће се сутра вратити пред мрак зарад евентуалних исправки. По доласку видео је шта сам урадио и рекао: „Настави тако док не завршиш, па јави кад буде готово“ - присећа се Станџа својих почетака.
Добро се Станџа сећа и рада на својој првој представи „Смртоносна мотористика“ са Бором Божанићем у главној улози.
- Представу је режирао Мишко Милојевић. Бора је тада возио мотоцикл од 250 кубика по сцени што је била својеврсна сензација у то време.
Непроспаване ноћи уз покоје пићенце
Признаје да је тешко издвојити најдражу представу међу многобројнима на којима је током тридесет шест година радио.
- Чини ми се да је лакше набројати неколико сценографа и редитеља с којима смо проводили непроспаване ноћи у послу уз понеко пићенце, у паузи. Бориса Ковача се живо сећам из времена док нисам имао прилику директно да радим на изради позоришне сцене у нашем позоришту. Његовог прозрачног тена, сталоженог говора и рекао бих, готово светачког, нетрулежног духа. Ту је Јасна Драговић, Гера, Веља Србљановић, Невенка Видак, Кокан Младеновић, Рале Миленковић, Љуба Милошевић, Небојша Брадић, Влада Лалицки... Свестан сам да нисам поменуо све који су са нама и који нажалост нису. Зато се надам опросту јер како једном приликом рече Слободан Селенић „у нашем народу дубоко истрајава веровање у Творца и Други свет, а да можда, и не постоји“.
Сложен процес припрема
Процес настанка једне представе много је сложенији него што изгледа на премијери или репризи. О томе би, по његовом мишљењу, одговорније могли да говоре сами глумци.
- Ако узмемо да је позоришни комад један организам, редитељ је највиталнији део. Техника су крвни судови. Једно без другога не може. Током проба и у складу са техничким могућностима редитељ пронађе најбоље решење. Значајног удела у реализацији наших представа имају Боле Чејвановић, Чеда Вучинић, Иван Јовановић, Бане Брезина, Млађа Симић укључујући кројаче и цело Шабачко позориште. Вероватно би свако од њих гледао својом диоптријом па би могао да дода или одузме нешто од овог текста.
Усаглашавање, а не спутавање
Водећи се идејама и смерницама других уз неизоставно усаглашавање мишљења посао се увек одради до краја ма колико се некада чинило, као у причи о Ромилу, монаху Светогорском, да је дошло до духовног и физичког замора.
- Туђе идеје и смернице не сматрам спутавањем већ усаглашавањем. Допуњујемо се. Када је дошао редитељ Брадић да режира представу у Шапцу, тражио је да насликам стари зид у дотрајалој, некад аристократској соби. Није нам ишло. Мислим на Милана Мраовића који ми је помагао. Отишли смо у бифе који се налази у згради позоришта, (није на радном месту), наручили ракијицу и запалили по „лулу“ дувана. Редитељ је видевши да нас нема, тобож, дошао до бифеа где нас је и затекао. Разменили смо неколико куртоазних реченица и након тога, отишао је. Сутрадан, зид је био „изањђао“ од мемле. Господин Брадић је ваљда био довољно мудар да разуме да нас у том тренутку „неће“. Када је видео, само се загонетно насмешио. Непопуларна исповест. Кад сте већ тражили о смерницама и инспирацији? Ето.
Тканина, копља и домар Ђура
Посао, иако захтеван, поготово пред премијере, зна итекако да буде и забаван, уз понеку шалу и међусобне „зврчке“. Зато анегдота има на претек.
- Сетим се често покојног Ђуре, домара. Знао је да дође ненадано када радим на сцени неки већи посао. Мало ме гризе савест што се шалим на његов рачун, мада, то је знак да је још увек међу нама. Увек се нудио да помогне. За представу „Бановић Страхиња“ требало је осликати једну тканину у црно и педесетак копаља у сиво са сребрним врховима (имитација метала). Ђура каже мени: „Идем ја да наручим код моје жене Наде погачу. Има и сланинице са црним луком, па док ми то отарасимо, биће и погача печена“. Питам га: „Хоћеш Ђуро ово велико платно у црно или копља у сиво?“ Каже: „Дај, часом ћу ја копља у сиво“. Пресликам ја ону тканину у црно за, можда, двадесетак минута, а Ђура тек десетак копаља. Досади Ђури па дрекне: „Ајде помози!“ Ја кажем: „Не могу, сам си бирао“. Он опет загалами: „Сад сам ти помогао, и никад више!“ Утом Нада донесе погачу у белом пешкиру. Ми раширимо и кренемо да једемо, а Ђура фарба, све док га није издало стрпљење. Тад седне са нама, и наравно, помиримо се. Често препричавамо и када је Јоца Уцај пропао кроз отвор на сцени са кога је био склоњен поклопац, (ми смо га заједно и склонили), у подрум. Када је Милан Мраовић, родом са Кордуна, видео да Јоца устаје и отреса прашину, дрекне и каже: „Бежи, скачем у подрум!“ Ми Кордунаши кад пропадамо пропадамо славно!
ЈЕДИНИ, ПРАВИ ЖИВОТНИ ПОЗИВ
У свом животу ништа не би мењао, па ни избор животног позива.
- Једино, ево, сетих се препева стиха из ромске усмене поезије: „Молим те Боже, велики Господине, учини љубав несрећном Циганину и памет у главу кад изнова будеш стварао свет.“
Сцена може деловати шупље и празно ако је не оплемениш светлосним валером. Присетимо се библијског записа да је Бог видео светлост као добру, те је растави од таме. Сувишно је говорити о пластичности глумачких портрета под Каравађовским светлом када је потребно. Говорим о личном доживљају. Мада, судећи по реакцији публике, када гледају комедију, смеју се скоро сви. Кад је озбиљнија представа, део емоција неминовно понесу са собом.
- Дође код мене Миодраг Поп на женском бициклу марке „Партизан“ и пита да ли би хтео да осликам сценографију за нову представу по идеји тада увелико познатог сценографа Владислава Лалицког? Замислим се мало, па кажем: „Бих ја, али не знам да ли ћу моћи?“ Поп, мој друг из ране младости рече: „Што размишљаш, пробај, па ако не иде одустани“. То је био први сусрет са белином платна величине осам пута четири метра. Од сликарског алата Влада је донео једну четку за кречење са великом дршком, обичну метлу и молерску четку, ширине колико за длан. Почео сам сликати увече, после вечерње пробе, окружен огромним молерским кантама и не слутећи да сам закорачио у магично минско поље позоришног живота, у које се лако улази, али без јаке жеље да се из њега изађе. Око поноћи Лалицки је рекао да сада одлази, а да ће се сутра вратити пред мрак зарад евентуалних исправки. По доласку видео је шта сам урадио и рекао: „Настави тако док не завршиш, па јави кад буде готово“ - присећа се Станџа својих почетака.
Добро се Станџа сећа и рада на својој првој представи „Смртоносна мотористика“ са Бором Божанићем у главној улози.
- Представу је режирао Мишко Милојевић. Бора је тада возио мотоцикл од 250 кубика по сцени што је била својеврсна сензација у то време.
Непроспаване ноћи уз покоје пићенце
Признаје да је тешко издвојити најдражу представу међу многобројнима на којима је током тридесет шест година радио.
- Чини ми се да је лакше набројати неколико сценографа и редитеља с којима смо проводили непроспаване ноћи у послу уз понеко пићенце, у паузи. Бориса Ковача се живо сећам из времена док нисам имао прилику директно да радим на изради позоришне сцене у нашем позоришту. Његовог прозрачног тена, сталоженог говора и рекао бих, готово светачког, нетрулежног духа. Ту је Јасна Драговић, Гера, Веља Србљановић, Невенка Видак, Кокан Младеновић, Рале Миленковић, Љуба Милошевић, Небојша Брадић, Влада Лалицки... Свестан сам да нисам поменуо све који су са нама и који нажалост нису. Зато се надам опросту јер како једном приликом рече Слободан Селенић „у нашем народу дубоко истрајава веровање у Творца и Други свет, а да можда, и не постоји“.
Сложен процес припрема
Процес настанка једне представе много је сложенији него што изгледа на премијери или репризи. О томе би, по његовом мишљењу, одговорније могли да говоре сами глумци.
- Ако узмемо да је позоришни комад један организам, редитељ је највиталнији део. Техника су крвни судови. Једно без другога не може. Током проба и у складу са техничким могућностима редитељ пронађе најбоље решење. Значајног удела у реализацији наших представа имају Боле Чејвановић, Чеда Вучинић, Иван Јовановић, Бане Брезина, Млађа Симић укључујући кројаче и цело Шабачко позориште. Вероватно би свако од њих гледао својом диоптријом па би могао да дода или одузме нешто од овог текста.
Усаглашавање, а не спутавање
Водећи се идејама и смерницама других уз неизоставно усаглашавање мишљења посао се увек одради до краја ма колико се некада чинило, као у причи о Ромилу, монаху Светогорском, да је дошло до духовног и физичког замора.
- Туђе идеје и смернице не сматрам спутавањем већ усаглашавањем. Допуњујемо се. Када је дошао редитељ Брадић да режира представу у Шапцу, тражио је да насликам стари зид у дотрајалој, некад аристократској соби. Није нам ишло. Мислим на Милана Мраовића који ми је помагао. Отишли смо у бифе који се налази у згради позоришта, (није на радном месту), наручили ракијицу и запалили по „лулу“ дувана. Редитељ је видевши да нас нема, тобож, дошао до бифеа где нас је и затекао. Разменили смо неколико куртоазних реченица и након тога, отишао је. Сутрадан, зид је био „изањђао“ од мемле. Господин Брадић је ваљда био довољно мудар да разуме да нас у том тренутку „неће“. Када је видео, само се загонетно насмешио. Непопуларна исповест. Кад сте већ тражили о смерницама и инспирацији? Ето.
Тканина, копља и домар Ђура
Посао, иако захтеван, поготово пред премијере, зна итекако да буде и забаван, уз понеку шалу и међусобне „зврчке“. Зато анегдота има на претек.
- Сетим се често покојног Ђуре, домара. Знао је да дође ненадано када радим на сцени неки већи посао. Мало ме гризе савест што се шалим на његов рачун, мада, то је знак да је још увек међу нама. Увек се нудио да помогне. За представу „Бановић Страхиња“ требало је осликати једну тканину у црно и педесетак копаља у сиво са сребрним врховима (имитација метала). Ђура каже мени: „Идем ја да наручим код моје жене Наде погачу. Има и сланинице са црним луком, па док ми то отарасимо, биће и погача печена“. Питам га: „Хоћеш Ђуро ово велико платно у црно или копља у сиво?“ Каже: „Дај, часом ћу ја копља у сиво“. Пресликам ја ону тканину у црно за, можда, двадесетак минута, а Ђура тек десетак копаља. Досади Ђури па дрекне: „Ајде помози!“ Ја кажем: „Не могу, сам си бирао“. Он опет загалами: „Сад сам ти помогао, и никад више!“ Утом Нада донесе погачу у белом пешкиру. Ми раширимо и кренемо да једемо, а Ђура фарба, све док га није издало стрпљење. Тад седне са нама, и наравно, помиримо се. Често препричавамо и када је Јоца Уцај пропао кроз отвор на сцени са кога је био склоњен поклопац, (ми смо га заједно и склонили), у подрум. Када је Милан Мраовић, родом са Кордуна, видео да Јоца устаје и отреса прашину, дрекне и каже: „Бежи, скачем у подрум!“ Ми Кордунаши кад пропадамо пропадамо славно!
ЈЕДИНИ, ПРАВИ ЖИВОТНИ ПОЗИВ
У свом животу ништа не би мењао, па ни избор животног позива.
- Једино, ево, сетих се препева стиха из ромске усмене поезије: „Молим те Боже, велики Господине, учини љубав несрећном Циганину и памет у главу кад изнова будеш стварао свет.“
Сцена може деловати шупље и празно ако је не оплемениш светлосним валером. Присетимо се библијског записа да је Бог видео светлост као добру, те је растави од таме. Сувишно је говорити о пластичности глумачких портрета под Каравађовским светлом када је потребно. Говорим о личном доживљају. Мада, судећи по реакцији публике, када гледају комедију, смеју се скоро сви. Кад је озбиљнија представа, део емоција неминовно понесу са собом.
О. Гавриловић
Најновији број
25. април 2024.
