МИШАРСКА БИТКА: ПОВОДОМ ДВЕСТА ДЕСЕТЕ ГОДИШЊИЦЕ (2)
Карађорђев план одбране и однос снага
Процењујући насталу ситуацију после повлачења Сулејман паше Скопљака од реке Вукодраже у Шабац, а сазнавши да се велика турска војска окупља у Шапцу и око њега, Карађорђе је морао доћи до закључка да Турци немају намеру да се у предстојећем судару са устаницима много удаљују од овог града из кога су добијали подршку и који је могао њиховој војсци послужити као ослонац у случају неуспеха.
Битан елеменат процене непријатеља је свакако однос снага. Карађорђе је имао извештаје да Сулејман-паша Скопљак располаже са 40-50.000 војника и да располаже великим бројем топова са доста муниције. Међу његовим командантима су били Хасан-паша Бањалучанин, Синан-паша Сирчић из Горажда, Видајић капетан од Зворника, тридесетак турских капетана из Босне, међу којима су се истицали Кулин-капетан и капетан од Дервена.
У бељинском логору Карађорђе је прикупио устаничку војску Шабачке и Ваљевске нахије, Шумадинце, Моравце, Гружане, Рудничане. Српске снаге су бројале 8.500 до 9.000 устаника, од чега 7.000 пешака, а остало су били коњаници. Од тешког наоружања имали су три топа и једну хаубицу. Устаници су се поносили већ прослављеним тешким топовима „крњом“ и „шибоњом“. (Први је био окрњен у претходним бојевима, а други је веома успешно тукао-шибао картечом). Заповедник свих снага био је Карађорђе Петровић. Уз њега су били Јаков и прота Матеја Ненадовић, Милан и Милош Обреновић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић, прота Никола Смиљанић, кнез Сима Марковић, кнез Теодосије из Кнића, Лазар Мутап, Јован Курсула, Цинцар Јанко и Марко, Милић Дринчић, Арсеније Лома, Милош Стојићевић - Поцерац, Милоје Петровић ““ Трнавац и други. Искуство је учило Карађорђа да ако нападне Турке у Шапцу, предност ће бити на њиховој страни, јер су могућности за њихову одбрану знатно веће. Зато је настојао да изазове Сулејман-пашу Скопљака на одлучан бој у месту које устаницима више одговара. У ту сврху, 26. јула или 8. августа 1806. године кренуо је сву устаничку војску са Бељина преко Предворице, Трбушца и Жабара. Бојећи се да у току марша не дође до борбе у сусрету са бројно надмоћнијом турском босанском војском, Карађорђе се кретао врло опрезно и прикривено. Напред је ишао Карађорђе са старешинама, за њим коњица, па бројна пешадија у белим гаћама и кратким гуњцима, са јатаганима за појасом и дугим пушкама о рамену. Зачеље колоне су чинили старци и голобради младићи са ашовима, лопатама, будацима и секирама.
У селу Трбушцу, поред пута испод старих храстова (постоје и данас), војска се постројила у кару. Ту је поп Пантелија из Уроваца (онај исти који је у Крнићу ухватио оног старог Турчина што је на превару убио Јанка Катића) под ведрим небом, с дрвеним крстом у руци, заклео војску, благосиљао оружје и очитао опело за оне који ће у наредном боју погинути. Збивање код историјских храстова у Трбушцу може се оценити као психолошка припрема за оно што ће се десити на Мишару. У вези са овим овај догађај се обележава на свечан начин сваке године, десетак дана пре годишњице Мишарске битке. Програм свечаности је све садржајнији, а окупљање грађана све бројније.
За подизање шанца наредио је Карађорђе да сваки војник, пешак и коњаник нађе успут по један проштац којег пушка не може пробити, па је и сам дао пример војницима поневши лично један проштац који је успут нашао између села Жабара и Јеленче, где је колона ударила на једну заграду. О томе Карађорђев буљубаша Петар Јокић каже: „Идући ударисмо на једну заграду. Господар стаде, један сеиз сиђе, ишчупа један проштац и даде га Господару, а друга два ишчупа и стави на раме. Господар овај узе на раме и пође даље. Друге старешине и сва војска видећи шта уради Господар, брже сваки скочи те узе ко два, а ко три прошца и понесемо.“ То коље је послужило за градњу чувеног мишарског шанца.
У једном тренутку Карађорђе је наредио Петру Јокићу и Лазару Мутапу да узму неколико коњаника, одјашу напред и виде да ли су Турци у близини. Извидница је ускоро избила на историјско мишарско поље. Ту су зачули неке пуцње. Убрзо су у близини Саве опазили крдо турских коња на паши. Око њих, по трави, безбрижни Турци су гађали из кубура бундеве. Устаници су их напали, разбили, неке заробили и коње прикупили. Од заробљеника Карађорђе је сазнао да се испред њих налази једно турско предстражарско одељење капетана Видајића из Зворника, а да су главне турске снаге у шабачком пољу. Карађорђе изда наређење Јокићу да протера Турке са мишарског поља и да испред себе истуре обезбеђења према шуми и према Сави и да га у случају наиласка њихових већих снага благовремено обавести.
Карађорђе затим окупи старешине и саопшти им да је одлучио да овде сачека Турке и наметне им одлучујућу борбу. „Овде сам ја и раније био и са Турцима се тукао.“ Очито је мислио на борбу на Јеленчи, која се одиграла почетком 1806. године. „ Обоју на Јеленчи Милану Ђ. Милићевићу је доцније казивао Карађорђев буљубаша Петар Јокић. “У Боју на Јеленчи опколи нас у шанцу Ћуртоглија из Зворника и хоће нас исећи и нас и господара. Међутим, предвече однекуд удари Јован Томић ““ Белов из Доњег Црниљева са педесет момака а са њима и калуђер Партемије из манастира Каона. Ускочише у шанац убише Ћуртоглића и све нас избавише“. Карађорђе настави:
Ако Турци хоће према Београду, морају проћи овим путем који пресеца поље. Лево не могу од густе шуме, а десно од нас је Сава иза ових шумарака. Ова шума и Сава могу послужити као ослонац нашим положајима. У шуми можемо прикрити резерве. Уздигнути део мишарског поља нам омогућава да видимо Турке из даљине.“
Пошто старешине прихватише Карађорђеву одлуку, приступило се копању шанца. Изабран је најпогоднији простор од око 600 корака од ивице платоа. На широкој заравни брега Карађорђе корацима одмери земљиште, старешине ударише кочиће, а сељаци са будацима и ашовима почеше да копају. Војници одложише оружје, па се и они латише копања, те се убрзо указа облик четвороугаоног шанца са једном угнутом страном. Било је то 27. јула или 9. августа 1806. године. Била је велика суша. Кише одавно нису пале. Земља је била тврда и испуцала. За копање шанца по великој спарини било је потребно доста рада. Шанац је грађен веома брижљиво и по свим правилима ондашње фортификације. Очито је да је у његову изградњу Карађорђе унео своје искуство стечено за време службе у аустријском фрајкору. Висок грудобран оперважен је високим зашиљеним кољем (палисадама), а свуда око њега ископан је дубок ров. Изнутра је грудобран обложен лесама и плетарима шибља, а места за борце - банкети, уз њега толико широки, да су војници могли да стоје у два реда. На сваком углу су били подигнути бастиони са земљаним табљама (постољима) за топове. На источној страни су постављени тешки топови: крња и шибања, а на северозападној хаубица. Испред грудобрана с поља ископане су засеке и курјачке јаме покривене дивљом виновом лозом којима су се Срби нарочито добро користили.
Битан елеменат процене непријатеља је свакако однос снага. Карађорђе је имао извештаје да Сулејман-паша Скопљак располаже са 40-50.000 војника и да располаже великим бројем топова са доста муниције. Међу његовим командантима су били Хасан-паша Бањалучанин, Синан-паша Сирчић из Горажда, Видајић капетан од Зворника, тридесетак турских капетана из Босне, међу којима су се истицали Кулин-капетан и капетан од Дервена.
У бељинском логору Карађорђе је прикупио устаничку војску Шабачке и Ваљевске нахије, Шумадинце, Моравце, Гружане, Рудничане. Српске снаге су бројале 8.500 до 9.000 устаника, од чега 7.000 пешака, а остало су били коњаници. Од тешког наоружања имали су три топа и једну хаубицу. Устаници су се поносили већ прослављеним тешким топовима „крњом“ и „шибоњом“. (Први је био окрњен у претходним бојевима, а други је веома успешно тукао-шибао картечом). Заповедник свих снага био је Карађорђе Петровић. Уз њега су били Јаков и прота Матеја Ненадовић, Милан и Милош Обреновић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић, прота Никола Смиљанић, кнез Сима Марковић, кнез Теодосије из Кнића, Лазар Мутап, Јован Курсула, Цинцар Јанко и Марко, Милић Дринчић, Арсеније Лома, Милош Стојићевић - Поцерац, Милоје Петровић ““ Трнавац и други. Искуство је учило Карађорђа да ако нападне Турке у Шапцу, предност ће бити на њиховој страни, јер су могућности за њихову одбрану знатно веће. Зато је настојао да изазове Сулејман-пашу Скопљака на одлучан бој у месту које устаницима више одговара. У ту сврху, 26. јула или 8. августа 1806. године кренуо је сву устаничку војску са Бељина преко Предворице, Трбушца и Жабара. Бојећи се да у току марша не дође до борбе у сусрету са бројно надмоћнијом турском босанском војском, Карађорђе се кретао врло опрезно и прикривено. Напред је ишао Карађорђе са старешинама, за њим коњица, па бројна пешадија у белим гаћама и кратким гуњцима, са јатаганима за појасом и дугим пушкама о рамену. Зачеље колоне су чинили старци и голобради младићи са ашовима, лопатама, будацима и секирама.
У селу Трбушцу, поред пута испод старих храстова (постоје и данас), војска се постројила у кару. Ту је поп Пантелија из Уроваца (онај исти који је у Крнићу ухватио оног старог Турчина што је на превару убио Јанка Катића) под ведрим небом, с дрвеним крстом у руци, заклео војску, благосиљао оружје и очитао опело за оне који ће у наредном боју погинути. Збивање код историјских храстова у Трбушцу може се оценити као психолошка припрема за оно што ће се десити на Мишару. У вези са овим овај догађај се обележава на свечан начин сваке године, десетак дана пре годишњице Мишарске битке. Програм свечаности је све садржајнији, а окупљање грађана све бројније.
За подизање шанца наредио је Карађорђе да сваки војник, пешак и коњаник нађе успут по један проштац којег пушка не може пробити, па је и сам дао пример војницима поневши лично један проштац који је успут нашао између села Жабара и Јеленче, где је колона ударила на једну заграду. О томе Карађорђев буљубаша Петар Јокић каже: „Идући ударисмо на једну заграду. Господар стаде, један сеиз сиђе, ишчупа један проштац и даде га Господару, а друга два ишчупа и стави на раме. Господар овај узе на раме и пође даље. Друге старешине и сва војска видећи шта уради Господар, брже сваки скочи те узе ко два, а ко три прошца и понесемо.“ То коље је послужило за градњу чувеног мишарског шанца.
У једном тренутку Карађорђе је наредио Петру Јокићу и Лазару Мутапу да узму неколико коњаника, одјашу напред и виде да ли су Турци у близини. Извидница је ускоро избила на историјско мишарско поље. Ту су зачули неке пуцње. Убрзо су у близини Саве опазили крдо турских коња на паши. Око њих, по трави, безбрижни Турци су гађали из кубура бундеве. Устаници су их напали, разбили, неке заробили и коње прикупили. Од заробљеника Карађорђе је сазнао да се испред њих налази једно турско предстражарско одељење капетана Видајића из Зворника, а да су главне турске снаге у шабачком пољу. Карађорђе изда наређење Јокићу да протера Турке са мишарског поља и да испред себе истуре обезбеђења према шуми и према Сави и да га у случају наиласка њихових већих снага благовремено обавести.
Карађорђе затим окупи старешине и саопшти им да је одлучио да овде сачека Турке и наметне им одлучујућу борбу. „Овде сам ја и раније био и са Турцима се тукао.“ Очито је мислио на борбу на Јеленчи, која се одиграла почетком 1806. године. „ Обоју на Јеленчи Милану Ђ. Милићевићу је доцније казивао Карађорђев буљубаша Петар Јокић. “У Боју на Јеленчи опколи нас у шанцу Ћуртоглија из Зворника и хоће нас исећи и нас и господара. Међутим, предвече однекуд удари Јован Томић ““ Белов из Доњег Црниљева са педесет момака а са њима и калуђер Партемије из манастира Каона. Ускочише у шанац убише Ћуртоглића и све нас избавише“. Карађорђе настави:
Ако Турци хоће према Београду, морају проћи овим путем који пресеца поље. Лево не могу од густе шуме, а десно од нас је Сава иза ових шумарака. Ова шума и Сава могу послужити као ослонац нашим положајима. У шуми можемо прикрити резерве. Уздигнути део мишарског поља нам омогућава да видимо Турке из даљине.“
Пошто старешине прихватише Карађорђеву одлуку, приступило се копању шанца. Изабран је најпогоднији простор од око 600 корака од ивице платоа. На широкој заравни брега Карађорђе корацима одмери земљиште, старешине ударише кочиће, а сељаци са будацима и ашовима почеше да копају. Војници одложише оружје, па се и они латише копања, те се убрзо указа облик четвороугаоног шанца са једном угнутом страном. Било је то 27. јула или 9. августа 1806. године. Била је велика суша. Кише одавно нису пале. Земља је била тврда и испуцала. За копање шанца по великој спарини било је потребно доста рада. Шанац је грађен веома брижљиво и по свим правилима ондашње фортификације. Очито је да је у његову изградњу Карађорђе унео своје искуство стечено за време службе у аустријском фрајкору. Висок грудобран оперважен је високим зашиљеним кољем (палисадама), а свуда око њега ископан је дубок ров. Изнутра је грудобран обложен лесама и плетарима шибља, а места за борце - банкети, уз њега толико широки, да су војници могли да стоје у два реда. На сваком углу су били подигнути бастиони са земљаним табљама (постољима) за топове. На источној страни су постављени тешки топови: крња и шибања, а на северозападној хаубица. Испред грудобрана с поља ископане су засеке и курјачке јаме покривене дивљом виновом лозом којима су се Срби нарочито добро користили.
Богдан Секендек
Најновији број
18. април 2024.
