КОМАРАЦ

- Идем да легнем. У кревету ћу се преслишати филозофију. „Профа“ тражи од речи до речи, како је предавао. Ужас! - рекао сам укућанима.
Угасио сам светло и потрбушке се бацио на кревет са федерима који су ме још дуго љуљали. - Платонова дијалектика ума - приморавао сам себе.
Шта је сад ово? Чуо сам га чим је кренуо. Направио је неколико кругова, пропраћених једва чујним звуком. А затим је настала тишина. Лежао сам на леђима, отворених очију, подврнутих рукава од пиџаме и чекао. Налетео је поново, са појачаним звуком. Почео сам да се знојим.
Проклет био, поново се удаљава, а лепо сам му омогућио да слети на руку, да бих га другом смождио - струјало ми је кроз главу. Одједном је зујање постало неподношљиво. Осећао сам се као да сам спојен са струјом. Стао је у угао ока, тамо где се стављају капи код запаљења. Ударио сам у то место из све снаге. Зујало ми је ухо, а нос је почео да ме боли. Ништа се више није чуло. Дубоко сам издахнуо, са великим олакшањем и наставио да се преслишавам: Овакав пут сазнања тражи духовну дисциплину... Али, није ишло. Окренуо сам се на страну, а очи су се саме склопиле. Ушао сам у фазу која је између будности и сна. Почела је она пријатна тежина у глави.
- Али, зар је могуће? Тихи звук се поново појавио. Не, то је аутомобил. Или је моје дисање? Или је само тишина? До ђавола, нисам се преварио! Кренуо је у нови напад, никад одлучнији. Директно ми је стао на образ. Ударио сам себи шамар, као што је то учинио Доменико Модуњо, певајући у Сан Рему.
Сат је откуцао три пута. Разбудивши се до краја јасно сам видео околни намештај. Упалио сам светло и тражио га као што спелеолог претражује пећину. Чело ми је било орошено знојем, а поглед замаглио. Најзад сам га угледао. Снажно сам замахнуо шаком и оставио крваву флеку на зиду. Бол у руци сам брзо заборавио. Устао сам уморан, са главобољом и подочњацима.
Из филозофије сам добио двојку.