ИН МЕМОРИАМ
ПРИМ. ДР МИЛАН ““ МИЋА МАКСИЋ
1947 ““ 2016
Човеку није “дато“ да зна време и место свог рођења и упокојења. Неписана је законитост на коју немамо утицаја. Али, дато нам је да својим чињењем или нечињењем непостидно живимо и све учинимо да нам крај овоземаљског живота буде са што мање муке и бола.
Прим. др Милан - Мића Максић, ортопед у пензији из Шапца, рођен је 22. јуна 1947. године у Богатићу, упокојио се 21. јуна 2016. године у Београду. Била би то најкраћа вест и заокружен земаљски ток Мићиног живота. А, између...
Одрастање и школовање му је текло, почев од Богатића, преко Шапца, а завршило се у Београду. После Гимназије у Београду уписао се на Медицински факултет Универзитета у Београду. У вољени Шабац, свој завичај и завичај својих родитеља Раде и Ратомира, вратио се 1972. године на одслужење војног рока и потражио запослење 1974. године у шабачкој Болници, ондашњег Медицинског центра. У Шабац је дошао амбициозни, полетни, лепршави и шармантни, млади др Милан да оствари сан заљубљеника и посвећеника у професију, коју је одабрао. Интелигентан и комуникативан био је свима драг сарадник, посебно његовим првим учитељима и потом великим пријатељима др Микици Поповићу и др Јолу Василићу. Оштроуман, врцав, вредан и хитар, прихватао је сваки постављени задатак, завршавајући а на велико задовољство пацијената и налогодаваца. Његово стручно усавршавање текло је само узлазном линијом, као и каријерно позиционирање. Успевао је јер је за све имао правовремено разумевање и реципрочно реаговање. Тако је постао ауторитативан сарадник колегама и ефикасан терапеут пацијентима. Појавом је пленио комплетно своје окружење, постајући омиљен лик свима. Доказаном вештином у струци симпатије је освојио и на завршном делу специјализације из ортопедске хирургије и трауматологије на престижној “Бањици“ у Београду. Стекао је звање лекара специјалисте ортопеда и вратио се у Шабац 1980. године. Наставио је да ради са несмањеним еланом, жељан потврђивања стеченог знања у свакодневној пракси. Све је текло како се само могло пожелети. За остварене и објављене резултате стекао је, опет, престижно звање ПРИМАРИЈУСА.
Са супругом Љиљаном стекао је ћерке Милену и Јовану, подижући их са љубављу и брижношћу великог родитеља. Синхронизовао је своје професионалне обавезе са родитељским и породичним потребама, као ретко ко. Све је текло са великим благословом. Благослов га је пратио да му ћерке подаре унуке Лену, Олгу, Ану и Душана. На врхунцу свих остварених успеха и породичног берићета здравље му је почело да попушта, да се компликује. Није се предавао, нити хулио, стоички је све подносио, као свој крст. Упркос свему наставио је да ради са несмањеним жаром, одбијајући сваку врсту “колегијалног попуста“. Импресионирао је својом одважношћу и издржљивошћу. И одласком у заслужену пензију није се одрекао своје велике љубави ““ ортопедије. Арсенал великог знања ставио је на располагање онома који су се уверили и поштовали његово лекарско знање. Паралелно је предао себе да га лече колеге према знању и савести, као што је он помагао својим пацијентима.
И на последње оперативне интервенције отишао је у Београд са вером да то тако мора и треба. Једноставно, као ретко ко, веровао је у доктрину, достигнуто знање и у колеге да му помогну. Нажалост, очекивања му се нису остварила. Колико је муке и бола поднео само је њему знано, нама није. Отишао је са овог света уз нашу наду и очекивање да ће и сада победити. Била је то велика његова патња и наша узалудна нада.
Драги Мићо, колега и пријатељу, ми твоји сарадници, сведоци смо твог часног и непостидног живота. Буди поносан на себе, као што смо сви ми поносни тобом. Поносна су сва твоја деца, имају чиме да се диче и поносе. Нека ти је лака вољена шабачка земља, коју ћеш потрусити својим прахом, као и свако од нас, кад му дође ред. Волели смо те и поштовали да те тешко можемо заборавити!
Прим. др Милан - Мића Максић, ортопед у пензији из Шапца, рођен је 22. јуна 1947. године у Богатићу, упокојио се 21. јуна 2016. године у Београду. Била би то најкраћа вест и заокружен земаљски ток Мићиног живота. А, између...
Одрастање и школовање му је текло, почев од Богатића, преко Шапца, а завршило се у Београду. После Гимназије у Београду уписао се на Медицински факултет Универзитета у Београду. У вољени Шабац, свој завичај и завичај својих родитеља Раде и Ратомира, вратио се 1972. године на одслужење војног рока и потражио запослење 1974. године у шабачкој Болници, ондашњег Медицинског центра. У Шабац је дошао амбициозни, полетни, лепршави и шармантни, млади др Милан да оствари сан заљубљеника и посвећеника у професију, коју је одабрао. Интелигентан и комуникативан био је свима драг сарадник, посебно његовим првим учитељима и потом великим пријатељима др Микици Поповићу и др Јолу Василићу. Оштроуман, врцав, вредан и хитар, прихватао је сваки постављени задатак, завршавајући а на велико задовољство пацијената и налогодаваца. Његово стручно усавршавање текло је само узлазном линијом, као и каријерно позиционирање. Успевао је јер је за све имао правовремено разумевање и реципрочно реаговање. Тако је постао ауторитативан сарадник колегама и ефикасан терапеут пацијентима. Појавом је пленио комплетно своје окружење, постајући омиљен лик свима. Доказаном вештином у струци симпатије је освојио и на завршном делу специјализације из ортопедске хирургије и трауматологије на престижној “Бањици“ у Београду. Стекао је звање лекара специјалисте ортопеда и вратио се у Шабац 1980. године. Наставио је да ради са несмањеним еланом, жељан потврђивања стеченог знања у свакодневној пракси. Све је текло како се само могло пожелети. За остварене и објављене резултате стекао је, опет, престижно звање ПРИМАРИЈУСА.
Са супругом Љиљаном стекао је ћерке Милену и Јовану, подижући их са љубављу и брижношћу великог родитеља. Синхронизовао је своје професионалне обавезе са родитељским и породичним потребама, као ретко ко. Све је текло са великим благословом. Благослов га је пратио да му ћерке подаре унуке Лену, Олгу, Ану и Душана. На врхунцу свих остварених успеха и породичног берићета здравље му је почело да попушта, да се компликује. Није се предавао, нити хулио, стоички је све подносио, као свој крст. Упркос свему наставио је да ради са несмањеним жаром, одбијајући сваку врсту “колегијалног попуста“. Импресионирао је својом одважношћу и издржљивошћу. И одласком у заслужену пензију није се одрекао своје велике љубави ““ ортопедије. Арсенал великог знања ставио је на располагање онома који су се уверили и поштовали његово лекарско знање. Паралелно је предао себе да га лече колеге према знању и савести, као што је он помагао својим пацијентима.
И на последње оперативне интервенције отишао је у Београд са вером да то тако мора и треба. Једноставно, као ретко ко, веровао је у доктрину, достигнуто знање и у колеге да му помогну. Нажалост, очекивања му се нису остварила. Колико је муке и бола поднео само је њему знано, нама није. Отишао је са овог света уз нашу наду и очекивање да ће и сада победити. Била је то велика његова патња и наша узалудна нада.
Драги Мићо, колега и пријатељу, ми твоји сарадници, сведоци смо твог часног и непостидног живота. Буди поносан на себе, као што смо сви ми поносни тобом. Поносна су сва твоја деца, имају чиме да се диче и поносе. Нека ти је лака вољена шабачка земља, коју ћеш потрусити својим прахом, као и свако од нас, кад му дође ред. Волели смо те и поштовали да те тешко можемо заборавити!
Прим. др Предраг Тојић
Најновији број
25. април 2024.
