СЛОБОДАНКА РАКИЋ - ШЕФЕР, СЛИКАРКА ИЗ ДУВАНИШТА
ЖИВОТ ЈЕ НАЈВЕЋИ И НАЈЛЕПШИ ПОКЛОН ВАСИОНЕ
Препознајеш ли корене свог профила, своје духовне снаге, у детињству, у завичају, тамо „Испод стреје Дедине колибе?
Све што данас као уметник радим осмишљавам и по чему се издвајам и препознајем у српског ликовној сцени, јесте семе из мог детињства. Моје детињство је плодна њива која ме још храни и из чијих плодова цедим најздравије и најслађе сокове. Прве кораке пружила сам у Липолисту код бабе Катарине и деде Драгослава Брзаковића, код којих сам провела најранији период до поласка у школу. Кад нас космос пошаље на онај свет, он нам све одреди; и где ћемо се родити и које ће нам задатке дати и колико бреме терета ће на нас живот натоварити. Тако сам ја у најранијем детињству интуитивно схватила да се разликујем од друге деце, нарочито, сеоских девојчица. Некако ме нису хтеле у своје друштво, кад бих им пришла, оне би заћутале. Узалуд бих куповала њихову љубав бананама, чоколадицама, јужним воћем и слаткишима које ми је отац сваки час доносио. Кад би смо се играле жмурке, ја бих се тако вешто сакрила да ме нису могле никако пронаћи. Била сам мала, брза, хитра, спретна, за час бих се успентрала на најближе дрво и увукла у густу крошњу тако да сам им кварила игру. У то време у моди су биле оне глупаве талијанске лутке величине бебе, које су затварала и отварале нашминкане очи. Мени је то било ружно и ја сам се окренула дечацима. Они су ме прихватили. К£ада ухвате жабу мени је покажу, другим девојчицама ставе у џеп.» Са њима сам прескакала јендеке, била сам им „судија“ кад се надмећу ко је јачи, ко бржи, ко хитрији, ко даље добаци лопту или камен, хватали смо заједно лептириће, хранили мачке и кучиће. А кад би дечаци били запослени у својим баштама и двориштима, најчешће сам се сама играла. Била сам прилично интровертирано дете које је имало богат унутарњи живот који је негде морао да се искаже. Тако сам васцели дан проводила у песку под старом липом, док ми је Жућко сатима правио друштво излежавајући се поред мене. Деда је приметио да сам ту најбезбеднија па се трудио да увек имам довољно чистог песка, а ја сам сваки дан изнова правила другачију макету сеоског дворишта. Биле су то врло маштовите сцене и није било пролазника који се није дивио тој мојој умешности. Једино бабине кокошке нису много мариле за моју архитектуру, чим бих отишла да оперем руке, ручам, спавам, или да баби нешто помогнем, оне би нашле башту у моме дворшту да ишчепркају какву глисту или бубицу.
Све што данас као уметник радим осмишљавам и по чему се издвајам и препознајем у српског ликовној сцени, јесте семе из мог детињства. Моје детињство је плодна њива која ме још храни и из чијих плодова цедим најздравије и најслађе сокове. Прве кораке пружила сам у Липолисту код бабе Катарине и деде Драгослава Брзаковића, код којих сам провела најранији период до поласка у школу. Кад нас космос пошаље на онај свет, он нам све одреди; и где ћемо се родити и које ће нам задатке дати и колико бреме терета ће на нас живот натоварити. Тако сам ја у најранијем детињству интуитивно схватила да се разликујем од друге деце, нарочито, сеоских девојчица. Некако ме нису хтеле у своје друштво, кад бих им пришла, оне би заћутале. Узалуд бих куповала њихову љубав бананама, чоколадицама, јужним воћем и слаткишима које ми је отац сваки час доносио. Кад би смо се играле жмурке, ја бих се тако вешто сакрила да ме нису могле никако пронаћи. Била сам мала, брза, хитра, спретна, за час бих се успентрала на најближе дрво и увукла у густу крошњу тако да сам им кварила игру. У то време у моди су биле оне глупаве талијанске лутке величине бебе, које су затварала и отварале нашминкане очи. Мени је то било ружно и ја сам се окренула дечацима. Они су ме прихватили. К£ада ухвате жабу мени је покажу, другим девојчицама ставе у џеп.» Са њима сам прескакала јендеке, била сам им „судија“ кад се надмећу ко је јачи, ко бржи, ко хитрији, ко даље добаци лопту или камен, хватали смо заједно лептириће, хранили мачке и кучиће. А кад би дечаци били запослени у својим баштама и двориштима, најчешће сам се сама играла. Била сам прилично интровертирано дете које је имало богат унутарњи живот који је негде морао да се искаже. Тако сам васцели дан проводила у песку под старом липом, док ми је Жућко сатима правио друштво излежавајући се поред мене. Деда је приметио да сам ту најбезбеднија па се трудио да увек имам довољно чистог песка, а ја сам сваки дан изнова правила другачију макету сеоског дворишта. Биле су то врло маштовите сцене и није било пролазника који се није дивио тој мојој умешности. Једино бабине кокошке нису много мариле за моју архитектуру, чим бих отишла да оперем руке, ручам, спавам, или да баби нешто помогнем, оне би нашле башту у моме дворшту да ишчепркају какву глисту или бубицу.
Најновији број
25. април 2024.
