ИНТЕРВЈУ: СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ, САВЕТНИК ГРАДОНАЧЕЛНИКА ШАПЦА ЗА СЕКТОР ПОЉОПРИВРЕДЕ
Градски пољопривредни буџет биће значајно увећан
Светозар Марковић цео радни век проводи у пољопривреди, са пороизвођачима на тржишту. Доказивао се производним гигантима “оне Југославије“ а сада у Де хоју( Де хуес), бившој Протеинки. Зато, када каже да ће шабачки буџет издвојити у наредној години дупло више средстава за пољопривреду или када каже да “тупимо зубе“ причајући о удруживању малих газдинстава али да ће тржиште приморати на то - мора се веровати.
Пољопривреда у Србији је пуна проблема. Тешко је издвојити највеће и заборавити на мале. Који су, према вашем мишљењу, кључни проблеми?
-Генерално проблем српске пољопривреде је, да смо ми још увек у силазној путањи транзициј, пошто прилагођавање отвореном тржишту кошта много више него друге секторе. Разлог је јер је она , обзиром на разуђеност, на велики број пољопривредних газдинстава, обзиром на образовну структуру власника пољопривредних газдинстава, много теже прилагодљива. Такође, држава са честим променама прописа ствара амбијент у којима пољопривреда не може да се прилагоди. Тешко се прилагођава јер просто са сваком новом административном структуром у Министарству пољопривреде и повезаним министарствима, ми имамо неке нове идеје, неке нове законе, неке нове уредбе. То све тешко скупа може да се пропрати. Кључна ствар је да је пољопривреда као систем, економски систем, јединствен систем, раздробљена. Приватиација је раздробила оне који су били носиоци развоја а то су друштвена предузећа а неке друге је изродила. То су велика приватна предузећа која су настала из пољопривредних комбината али са потпуно другачијом филозофијом. Та велика пољопривредна предузећа нису носиоци развоја. Они за собом не вуку већину малих а проценат у обрадивом земљишту или броју грла товљене стоке, значи у ономе што се зове биланси у пољопривреди, и даље је у корист малог власничког сектора. Отприлике је 75 посто малог власничког сектора са великим бројем газдинстава , великим бројем уситњених површина и 20 до 25 посто оног што се зове крупно пољопривредно газдинство. И њихови интереси се апсолутно не подударају. Они велики имају интерес да што је могуће више, по било коју цену и не обазирући се неки пут и на системске прописе, увећају свој профит. Ови мали , код којих се налази гро биланса они не могу да се прилагоде томе и плаћају цех тог развоја крупног пољопривредног сектора. Просто то једно са другим не иде.
Како се ту уклапа пут Србије у Европску унију?
- Шта је идеја у приступању Европској унији, то је да се прописи, стандарди, услови рада уједначе и да се обезбеди подједнака конкуренција за све учеснике на тржишту. Наравно да никада неће бити подједнака конкуренција када узмеш једно мало пољопривредно газдинство са 3,5 или 4 хектара у односу на велико пољопривредно газдинство које има 10.000 хектара , ту просто нема услова за конкуренцију, али то тера ове мале да се удружују и да парирају тржишту удруживањем својих биланса и да на тај начин обезбеђују конкурентност. Удружења и задруге су перспектива. На тај начин, једна велика “Делта“ , која као аутохтони аграрно-пољопривредни комплекс функционише, Матијевић, Јожеф Халас, добијају као велики једну лојалну, релевантну, конкуренцију у већем или мањем броју задруга које уједињују своје билансе. Зато удруживање и задругарство не значи преношење суверенитета над власништвом ““не ми само удружујемо своје билансе, своје потребе и удружујемо информације и удружујемо свој однос ка тржишту. То онда обезбеђује да ови мали удружени парирају тржишту заједно са великима, и да заједно артикулишу идентичне интересе а њихови интереси у том случају морају да буду идентични. Њихови интереси су пре свега да добро или боље живе и да више зарађују. За сада то није тако, за сада се од малих прелива ка великим.
Шта урадити да би се пољопривредници разочарани у задругарство поново определили за тај вид удруживања?
-Можемо да “поједемо зубе“, као што и радимо, покушавајући да убедимо пољопривреднике да је неопходно да се удружују и да се организују кроз задруге, и у томе, на тај начин нећемо успети-то је моја процена. Десиће се да ће неминовна конкуренција и тржиште буквално уценити једног момента ове мале да се морају удружити. На жалост, боље је да се удруже док су економски јачи него када буду економски исцрпљени, јер ће им дуже времена требати да се опораве у тим удружењима и задругама али просто, против искуства које је негативно када је задругарство у питању тешко се може. Искуство је формирано на негативним резултатима , појавама, присилном удруживању. Просто, никога не можеш натерати и не треба то радити, не можеш га научити ако он то не жели али га револуција у стомаку тера да се мора удружити јер једноставно остаје без економског идентитета. Тако мали губи статус привредног субјекта и нестаће са тржишта . Удружени, богами другачије. Град Шабац ће врло директно стимулисати управо задругарство учествујући као град, и власник и сувласник, у формирању задруга на терену. Они који се буду удруживали мораће да испуне одређене критеријуме, одређене површине, механизацију и оснивачки улог. Град ће вероватно учествовати са својим улогом до 49 посто, не жели град да буде привредни субјекат, просто жели обезбеђење улога у ограниченом временском периоду. Тај период ће бити до момента док се задруга као нов привредни субјекат не оспособи да самостално функционише. Онда ће од тог момента па надаље у периоду од три године вратити средства граду, да би се слично урадило на неком другом месту. Значи, град ће дати средства као свој оснивачки улог која ће се користити у обрту- и која ће бити релативно значајна-, даће подршку у правној и економској струци , у смислу формирања докумената , аката, уговора о оснивању. Уколико буде потребно плаћаће директора задруге током године и наравно контролисаће кроз људе инволвиране у надзорне и управне одборе задруга спровођење онога што је зацртано . Ми мислимо да подржимо неку субреонизацију на територији града , пре свега да у Мачви подржимо ратарске и сточарске задруге, да у Поцерини подржимо сточарске и воћарске задруге, да у Посавотамнави подржимо повртарске задруге.
Постоје ли средства за реализацију тих планова?
-Како сада изгледа ми ћемо, у односу на ову годину, више него дуплирати буџет града намењен за аграрни и рурални развој . Ове године је то око 70 -ак милиона динара а за следећу годину, за сада, ће бити око 150 милиона. Избилансираћемо све наредне године до 2020. године да би видели колике су потребе . Наравно то су само мини мере у односу на глобални економски систем и пољопривреду у њему у државин Србији. Држава треба да заврши свој део управно-административног посла, да сертификује своју Управу за аграрна плаћања да би могла да парира ЕУ, да би могла да испуни административне капацитете, да по захтевима ЕУ и у одговарајућој форми припреми оно што ми радимо.
Пољопривреда у Србији је пуна проблема. Тешко је издвојити највеће и заборавити на мале. Који су, према вашем мишљењу, кључни проблеми?
-Генерално проблем српске пољопривреде је, да смо ми још увек у силазној путањи транзициј, пошто прилагођавање отвореном тржишту кошта много више него друге секторе. Разлог је јер је она , обзиром на разуђеност, на велики број пољопривредних газдинстава, обзиром на образовну структуру власника пољопривредних газдинстава, много теже прилагодљива. Такође, држава са честим променама прописа ствара амбијент у којима пољопривреда не може да се прилагоди. Тешко се прилагођава јер просто са сваком новом административном структуром у Министарству пољопривреде и повезаним министарствима, ми имамо неке нове идеје, неке нове законе, неке нове уредбе. То све тешко скупа може да се пропрати. Кључна ствар је да је пољопривреда као систем, економски систем, јединствен систем, раздробљена. Приватиација је раздробила оне који су били носиоци развоја а то су друштвена предузећа а неке друге је изродила. То су велика приватна предузећа која су настала из пољопривредних комбината али са потпуно другачијом филозофијом. Та велика пољопривредна предузећа нису носиоци развоја. Они за собом не вуку већину малих а проценат у обрадивом земљишту или броју грла товљене стоке, значи у ономе што се зове биланси у пољопривреди, и даље је у корист малог власничког сектора. Отприлике је 75 посто малог власничког сектора са великим бројем газдинстава , великим бројем уситњених површина и 20 до 25 посто оног што се зове крупно пољопривредно газдинство. И њихови интереси се апсолутно не подударају. Они велики имају интерес да што је могуће више, по било коју цену и не обазирући се неки пут и на системске прописе, увећају свој профит. Ови мали , код којих се налази гро биланса они не могу да се прилагоде томе и плаћају цех тог развоја крупног пољопривредног сектора. Просто то једно са другим не иде.
Како се ту уклапа пут Србије у Европску унију?
- Шта је идеја у приступању Европској унији, то је да се прописи, стандарди, услови рада уједначе и да се обезбеди подједнака конкуренција за све учеснике на тржишту. Наравно да никада неће бити подједнака конкуренција када узмеш једно мало пољопривредно газдинство са 3,5 или 4 хектара у односу на велико пољопривредно газдинство које има 10.000 хектара , ту просто нема услова за конкуренцију, али то тера ове мале да се удружују и да парирају тржишту удруживањем својих биланса и да на тај начин обезбеђују конкурентност. Удружења и задруге су перспектива. На тај начин, једна велика “Делта“ , која као аутохтони аграрно-пољопривредни комплекс функционише, Матијевић, Јожеф Халас, добијају као велики једну лојалну, релевантну, конкуренцију у већем или мањем броју задруга које уједињују своје билансе. Зато удруживање и задругарство не значи преношење суверенитета над власништвом ““не ми само удружујемо своје билансе, своје потребе и удружујемо информације и удружујемо свој однос ка тржишту. То онда обезбеђује да ови мали удружени парирају тржишту заједно са великима, и да заједно артикулишу идентичне интересе а њихови интереси у том случају морају да буду идентични. Њихови интереси су пре свега да добро или боље живе и да више зарађују. За сада то није тако, за сада се од малих прелива ка великим.
Шта урадити да би се пољопривредници разочарани у задругарство поново определили за тај вид удруживања?
-Можемо да “поједемо зубе“, као што и радимо, покушавајући да убедимо пољопривреднике да је неопходно да се удружују и да се организују кроз задруге, и у томе, на тај начин нећемо успети-то је моја процена. Десиће се да ће неминовна конкуренција и тржиште буквално уценити једног момента ове мале да се морају удружити. На жалост, боље је да се удруже док су економски јачи него када буду економски исцрпљени, јер ће им дуже времена требати да се опораве у тим удружењима и задругама али просто, против искуства које је негативно када је задругарство у питању тешко се може. Искуство је формирано на негативним резултатима , појавама, присилном удруживању. Просто, никога не можеш натерати и не треба то радити, не можеш га научити ако он то не жели али га револуција у стомаку тера да се мора удружити јер једноставно остаје без економског идентитета. Тако мали губи статус привредног субјекта и нестаће са тржишта . Удружени, богами другачије. Град Шабац ће врло директно стимулисати управо задругарство учествујући као град, и власник и сувласник, у формирању задруга на терену. Они који се буду удруживали мораће да испуне одређене критеријуме, одређене површине, механизацију и оснивачки улог. Град ће вероватно учествовати са својим улогом до 49 посто, не жели град да буде привредни субјекат, просто жели обезбеђење улога у ограниченом временском периоду. Тај период ће бити до момента док се задруга као нов привредни субјекат не оспособи да самостално функционише. Онда ће од тог момента па надаље у периоду од три године вратити средства граду, да би се слично урадило на неком другом месту. Значи, град ће дати средства као свој оснивачки улог која ће се користити у обрту- и која ће бити релативно значајна-, даће подршку у правној и економској струци , у смислу формирања докумената , аката, уговора о оснивању. Уколико буде потребно плаћаће директора задруге током године и наравно контролисаће кроз људе инволвиране у надзорне и управне одборе задруга спровођење онога што је зацртано . Ми мислимо да подржимо неку субреонизацију на територији града , пре свега да у Мачви подржимо ратарске и сточарске задруге, да у Поцерини подржимо сточарске и воћарске задруге, да у Посавотамнави подржимо повртарске задруге.
Постоје ли средства за реализацију тих планова?
-Како сада изгледа ми ћемо, у односу на ову годину, више него дуплирати буџет града намењен за аграрни и рурални развој . Ове године је то око 70 -ак милиона динара а за следећу годину, за сада, ће бити око 150 милиона. Избилансираћемо све наредне године до 2020. године да би видели колике су потребе . Наравно то су само мини мере у односу на глобални економски систем и пољопривреду у њему у државин Србији. Држава треба да заврши свој део управно-административног посла, да сертификује своју Управу за аграрна плаћања да би могла да парира ЕУ, да би могла да испуни административне капацитете, да по захтевима ЕУ и у одговарајућој форми припреми оно што ми радимо.
Најновији број
19. јун 2025.
