Увод у Живот по мери

Шапчани се враћају у град. Супермаркети су на централна места поређали школски прибор, књижаре су под опсадом, школарци броје ситно, 007 до повратка у клупу.
Радују се, по свој прилици, само прваци и они средњошколци чија школска година почиње екскурзијом.
Сасвим сам сигурна да ни наставници не скачу од среће (посебно они чији је задатак да гомилу средњошколаца воде на екскурзију).
Ни родитељима није свеједно. На распусту су бринули због количине времена коју проводите пред неким од екрана, можда о томе да ли ћете се оклизнути на базену, или с ким блејите увече и када ћете се вратити... Од првог септембра њихов асортиман брига биће значајно шири.
Можете школу да капирате као некакво морање, што није нетачно, али вам је скроз-наскроз некорисно. Немам појма како је настао глагол смарати, или именица смор, али сигурна сам да има некакве везе са морањем.
Морамо у школу, кажете.
Ок. Хајде да направимо мало проветравање мозга.
Шта бисте радили да не морате?
Неко ће рећи ““ ууу, уживанција, ништа учење, ништа рано устајање, ништа тестови...
Ок, то је оно што не бисте радили, али ја вас питам шта бисте радили?
Путовали око света? С чијим парама?
Слушали музику и гледали филмове? 24 сата дневно, 365 дана у години? Или одржавали кућу, пошто би ваши запослени родитељи, захваљујући којима имате кров над главом, инсистирали на бар минималном доприносу кад и онако не радите ама баш ништа?
Радили само оно што волите? Супер, а је л“™ може од тога да се живи?
Кад прође слатких осамнаест, куда бисте са собом?
Умрежили се у неку мрежу и гледали како други људи живе свој живот, док ваш само пролази?
Кад бих могла да направим некакав социјални експеримент на ову тему, моја радна хипотеза би гласила: огроман проценат младих изабрао би да иде у школу чак и да то није морање.
Да не идете у школу били бисте осуђени на тешке, досадне послове у којима нема новца сем за пуко преживљавање, нема напредовања, нема изазова, нема перспективе.
Били бисте ван главног тока, јер свако ко иоле вреди и размишља својом главом, тражио би најбоље за себе. Пут до најбољег иде преко школе.
То не значи да школа мора скроз да вам се свиђа, заправо, има милион ствари које бих и сама мењала. Хоћу да кажем да ће вам бити много лакше и много корисније да школу не посматрате као морање, него као прилику.
Школа је једина животна прилика која се нуди свима.
На вама је како је користите.
Савршен наставник
Савршен наставник има плату 1.000 евра.
Савршен наставник уме да види, чује и осети дете.
Савршен наставник се често осмехује.
Савршен наставник говори тихо.
Савршен наставник зна да је изазов бољи покретач од претње.
Савршен наставник уме да постави границе тачно тамо где им је место. И детету и родитељима и себи.
Савршен наставник зна да сви греше и да се на грешкама учи.
Савршен наставник сваком детету прилази на другачији начин, а према свој деци је исти.
Савршен наставник страсно воли оно чему учи децу и верује у оно што говори.
Савршен наставник зна да ће деца заволети његову науку ако заволе њега.
Савршен наставник би исти посао радио на исти начин и да му је плата 300 евра.
Савршен ученик
Савршен ученик види школу као прилику.
Савршен ученик иде на часове и онда када му се ради нешто друго, јер зна да је то добро за њега.
Савршен ученик поставља питања.
Савршен ученик уме да учи на грешкама.
Савршен ученик има своје мишљење, а у стању је да саслуша мишљење других.
Савршен ученик тражи савете.
Савршен ученик жели и знање, а не само добру оцену.
Савршен ученик не учи само лекције, учи и како се учи.
Савршен ученик поштује себе и друге.
Савршен ученик говори истину и не тражи да други завршавају његов посао.
Савршен ученик зна шта је Пикасо мислио када је рекао да ко хоће да научи наћи ће начин, а ко неће, наћи ће изговор.