Мале тајне наших чула

Кад причамо о разноразним морањима, ретко смо свесни да истински постоје само два морања. Живот се једном мора завршити. И мора се комуницирати.
Да, мора се, јер и кад си сам самцит, причаш са самим собом, зар не?
Имате ли идеју где комуникација почиње?
У нашим чулима. Какав год да је спољашњи свет, ми користимо чула да бисмо га проучавали и упознали ““ она су, заправо, наш једини додир са спољњим светом. Наша чула шаљу информације до мозга, а наш неуролошки систем ствара мапу тог света. Чула усмеравамо према споља да бисмо појмили свет, а према унутра да бисмо себи „представили“ доживљај. Зато, користећи језик, можемо створити себи различите доживљаје, иако их нисмо ни доживели у стварности.
За тренутак, замислите да шетате кроз борову шуму. Са свих страна, стабла се уздижу високо изнад ваше главе и заклањају вам поглед на небо. Запажате боје у шуми, много нијанси зелене и смеђе, док сунце прави шаре по земљи. Док ходате, постајете свесни тишине коју прекида тек понеки цвркут птица и крцкави звук када ваше стопало стане на неку суву гранчицу. И док поветарац лагано милује ваше лице, осећате мирис боровине и сочне мирисе шуме. Лутајући даље одједном схватите да сте гладни и у устима осећате укус вашег омиљеног јела...
Све сте прошли у својим мислима, зар не? Иначе, овај пасус за вас не би имао никаквог смисла. Можда сте створили тако јаку представу да сте стварно осетили укус омиљене хране.
Начини на које људи уносе, складиште и кодирају информације у једној науци чудног имена коју просто обожавам (неуролингвистичко програмирање, или НЛП), називају се системи представљања.
У нашој (западњачкој) култури доминирају три система представљања: визуелни, аудитивни и кинестетички. Већина људи највише користи један од та три система, док друга два користи мање. Тај највише коришћени систем зовемо главним, или доминантним.
Од тога који систем представљања користимо, много тога зависи. Он ће утицати на наш језик, односно на речи које радо и често користимо. Тако ће визуелац, рецимо, док са пријатељем разговара телефоном рећи: „Видим шта хоћеш да кажеш.“, аудитивац ће рећи: „Чујем те, не брини.“, а кинестетичар: „Осећам да си у праву.“. Визуелци причају брзо, кинестетичари полако, аудитивцима смета било какав звук ако нешто друго раде. Осим тога, два човека са истим главним системом представљања лакше ће разговарати и брже ће се скапирати, него, на пример, један визуелац и један кинестетичар.
Познавање ових малих тајни може вам помоћи да развијете осетљивост не само за оно што људи говоре, већ и за начин на који говоре. Моћи ћете боље да их разумете и лакше да управљате комуникацијом.
То је као да имате шесто чуло.