ИНКЛУЗИЈА НА НАШ НАЧИН
ИГРЕ БЕЗ ГРАНИЦА
Систематско решење практично не постоји, него је све препуштено ентузијазму наставника и посвећености родитеља. Не можемо том детету ни посветити час, ни потпуно га занемарити, и то су “игре без граница“, прича једна учитељица. Са прихватањем од стране друге деце, кажу, нема проблема
Инклузија се у Србији примењује од 2000. године. Те године донет је низ закона којима се регулише ова проблематика, углавном по угледу на развијене европске земље и њихове системе. Мада је на папиру све замишљено готово идеално, у пракси се наишло на бројне проблеме. Систематско решење практично не постоји, него је све препуштено ентузијазму наставника и посвећености родитеља.
Саговорници “Гласа Подриња“ просветни радници из шабачких основних школа, који желе да остану анонимни, слажу се око тога да деца са посебним потребама, која редовно прате часове на овај начин, могу да се социјализују, али не и нешто значајно да науче.
-Не можемо том детету ни посветити час, ни потпуно га занемарити, и то су “игре без граница“. Најбитније је да је оно прихваћено и задовољно. Сигурно неће постићи исте резултате као другови из разреда, али ће се социјализовати. На Западу имају личне асистенте који раде са њима један на један, прича једна учитељица.
Персоналне асистенте требало би да плаћа Министарство просвете. Код нас се то међутим, свело на могућност родитеља да ангажују такву особу, али... Чак и када родитељи имају могућности за то јавља се мањак обучених кадрова. Тако да се од асистента, долази до личног пратиоца који ће са дететом бити на часу, што је најчешће родитељ.
-Ни уз максималан рад се не може постићи много без стручне подршке. Код нас је доста тога сваљено на родитеље, истиче наша саговорница.
Као пример значајног помака у сазнајном смислу, у једној основној школи, наводе девојчицу којој су родитељи обезбедили неколико специјалних педагога. Колико ће дете постићи, кажу, зависи пре свега од степена оштећења. Из искуства наводе да је родитељима углавном најбитније да науче да воде рачуна о себи. Дословно им је највећа брига шта ће та деца једног дана кад њих више не буде да брину о њима, јер код нас то још није институционално решено.
-Дуго радим са таквом децом, и пре него што се то звала инклузија, када су били други степенови категоризације. На родитељском разјаснимо шта нам је циљ да постигнемо и никада није било проблема. Најбитније је оно што се дешава у породици, наводи учитељица.
Међутим, има и другачијих случајева. Наводе да постоје и примери родитеља чија су деца на јако ниском ступњу развоја, а који очекују да им деца у првом разреду читају и пишу као и њихови вршњаци.
Са прихватањем од стране друге деце, кажу, нема проблема. Истичу да је пресудан однос учитеља према детету, јер ако они имају другачији однос имаће га и друга деца.
-На почетку углавном буду фини према њима, јер се то очекује. Касније их заиста заволе и приметите како почну да воде рачуна о њима, кажу учитељи.
Сматрају да је посебно битно за децу која су глува или слепа да буду међу децом у редовним школама. Истичу да ако њима није проблем да науче брајеву азбуку или језик знакова, то не би требало да буде ни одраслима, односно наставницима.
Постоји, међутим, и друга, ни мало лепа страна инклузије. Наши саговорници је, кажу, нису искусили, али јесу неке њихове колеге. Дешава се и да у разред дође агресивно дете, или дете које је једноставно немогуће задржати на месту. Тако се деси да истрче на улицу, у Нишу се дете попело на кров школе, а знају и за случај када је учитељицу дете гађало столицом.
Наводе, такође, да су у разговору са колегама из неких европских земаља сазнали да је инклузија тамо регулисана мало другачије. Деца нису заједно на свим часовима, него имају неке заједничке активности, као што су физичко, музичко, ликовно, где је акценат на њиховој социјализацији и дружењу.
Код нас ни сви просветни радници нису прошли обуку за рад са овом децом. Очигледно да је инклузија још један покушај имплементације Западноевропских закона у земљу са Северноафричким стандардом и институцијама.
-Имам у петом разреду ученика који зна да сабира и одузима до 20. Раде писмену вежбу, он пита може ли да црта. Објасним му да сада раде за оцену и да је важно да тачно уради то што сам му дао. Када ми је предао папир на њему је био камион и лубенице. Међутим, то дете је потпуно самостално и способно да се брине о себи. Не сумњам да би једног дана могао да се запосли и сасвим добро обавља неке једноставније послове, прича наш саговорник једно од својих искустава.
Саговорници “Гласа Подриња“ просветни радници из шабачких основних школа, који желе да остану анонимни, слажу се око тога да деца са посебним потребама, која редовно прате часове на овај начин, могу да се социјализују, али не и нешто значајно да науче.
-Не можемо том детету ни посветити час, ни потпуно га занемарити, и то су “игре без граница“. Најбитније је да је оно прихваћено и задовољно. Сигурно неће постићи исте резултате као другови из разреда, али ће се социјализовати. На Западу имају личне асистенте који раде са њима један на један, прича једна учитељица.
Персоналне асистенте требало би да плаћа Министарство просвете. Код нас се то међутим, свело на могућност родитеља да ангажују такву особу, али... Чак и када родитељи имају могућности за то јавља се мањак обучених кадрова. Тако да се од асистента, долази до личног пратиоца који ће са дететом бити на часу, што је најчешће родитељ.
-Ни уз максималан рад се не може постићи много без стручне подршке. Код нас је доста тога сваљено на родитеље, истиче наша саговорница.
Као пример значајног помака у сазнајном смислу, у једној основној школи, наводе девојчицу којој су родитељи обезбедили неколико специјалних педагога. Колико ће дете постићи, кажу, зависи пре свега од степена оштећења. Из искуства наводе да је родитељима углавном најбитније да науче да воде рачуна о себи. Дословно им је највећа брига шта ће та деца једног дана кад њих више не буде да брину о њима, јер код нас то још није институционално решено.
-Дуго радим са таквом децом, и пре него што се то звала инклузија, када су били други степенови категоризације. На родитељском разјаснимо шта нам је циљ да постигнемо и никада није било проблема. Најбитније је оно што се дешава у породици, наводи учитељица.
Међутим, има и другачијих случајева. Наводе да постоје и примери родитеља чија су деца на јако ниском ступњу развоја, а који очекују да им деца у првом разреду читају и пишу као и њихови вршњаци.
Са прихватањем од стране друге деце, кажу, нема проблема. Истичу да је пресудан однос учитеља према детету, јер ако они имају другачији однос имаће га и друга деца.
-На почетку углавном буду фини према њима, јер се то очекује. Касније их заиста заволе и приметите како почну да воде рачуна о њима, кажу учитељи.
Сматрају да је посебно битно за децу која су глува или слепа да буду међу децом у редовним школама. Истичу да ако њима није проблем да науче брајеву азбуку или језик знакова, то не би требало да буде ни одраслима, односно наставницима.
Постоји, међутим, и друга, ни мало лепа страна инклузије. Наши саговорници је, кажу, нису искусили, али јесу неке њихове колеге. Дешава се и да у разред дође агресивно дете, или дете које је једноставно немогуће задржати на месту. Тако се деси да истрче на улицу, у Нишу се дете попело на кров школе, а знају и за случај када је учитељицу дете гађало столицом.
Наводе, такође, да су у разговору са колегама из неких европских земаља сазнали да је инклузија тамо регулисана мало другачије. Деца нису заједно на свим часовима, него имају неке заједничке активности, као што су физичко, музичко, ликовно, где је акценат на њиховој социјализацији и дружењу.
Код нас ни сви просветни радници нису прошли обуку за рад са овом децом. Очигледно да је инклузија још један покушај имплементације Западноевропских закона у земљу са Северноафричким стандардом и институцијама.
-Имам у петом разреду ученика који зна да сабира и одузима до 20. Раде писмену вежбу, он пита може ли да црта. Објасним му да сада раде за оцену и да је важно да тачно уради то што сам му дао. Када ми је предао папир на њему је био камион и лубенице. Међутим, то дете је потпуно самостално и способно да се брине о себи. Не сумњам да би једног дана могао да се запосли и сасвим добро обавља неке једноставније послове, прича наш саговорник једно од својих искустава.
М.Мијаиловић
Најновији број
25. април 2024.
