ПИСМА ЧИТАЛАЦА
Родитељско је бреме преголемо
Почела је нова школска година. Осамсто нових малишана је село у ђачке клупе на радост родитеља, бака, дека... Полазак у први разред је свакако један од најважнијих догађаја у животу једног детета... Сви се свечано обуку, учитељице се дотерају, сви блистају. Следи прозивка, па улазак у учионицу, први родитељски састанак, пријем пакетића од градоначелника, породична свечаност...
Деца баш нису сигурна шта их је снашло, ви се правите да знате и да потпуно владате ситуацијом. Сад, за запослене родитеље, наступа мој омиљени део и увек ми је на памети оно из „Коштане“, газда-Миткетово: „Први дан плакање, други дан плакање, цео живот плакање“. Само што ја кажем: „Први дан трчање, други дан трчање, цео живот трчање...“ Али, то је добро! Остајете у топ форми! Само се треба опремити добрим патикама. Добијете бесплатан фитнес, аеробик. Можете ви то. Увече, кад легнете у кревет, ноге настављају да ходају бар још 10 минута.
После првих неколико дана еуфорије, стиже тренутак отрежњења. Први дан понесете свом чеду ранац, учини вам се тежак... можда се варате. Следећи дан, понесете ранац, јесте тежак, мислите да је дете погрешило у паковању. Следећи дан понесете ранац и сада сте већ схватили да је то реалност, није грешка и да то треба, пре или касније, да натоварите свом детету на леђа. Да, оном за кога живите, стрепите, дишете... Мало кренете да читате и прочитате да дете не треба да носи на својим леђима више од 10% своје телесне тежине. Просечно дете од 7 година треба да има до 30 кг, зависи од висине. Значи да ранац не треба да буде тежи од 3 кг. Затим прочитате да је управо овај узраст: 7-8 година, најризичнији за настанак деформитета кичме (чик погодите зашто), да су у том периоду деца најосетљивија: мали су, нејаки, сате проводе седећи у школи, дневном боравку, над домаћим задацима. Сад се већ забринете јер схватите да је ваше дете угрожено школским системом и да му радите о здрављу кад му натоварите ранац на леђа. Кренете да премотавате шта можете да избаците из ранца. Не можете ништа! Све треба?! Три, па четири часа, да рачунамо три у пуној ратној опреми: уџбеник, радна свеска, свеска. Наравно, све је интерактивно. Па блок, патике за салу, свеска за грађанско, интерактивна. И енглески је интерактиван, са све стикерима. Знате о чему причам и препознајете и своје дилеме и страхове. Браћо моја мила, од интерактивности ми ферцера у глави. Наш школски систем је познат по интерктивности и функционалности знања (мало ироније!), показују ПИЗА тестови. А кичма се савија, криви, трпи ли трпи. Загледам дете није ли му никла грба. Врхунски спорт је машина за млевење меса, знам. Имам утисак и да је школство у Србији машина за млевење меса и савијање леђа. Да науче деца на време: да савију леђа. Верујте, родитељи, сапатници, мерила сам ранац ђака првака. Нема шансе да има мање од 2,8 кг, и то ако има нешто мање интерактивно у току дана, и ако уместо флашице за воду убаците чашу, избаците велику перницу, убаците малецну. И то је тек почетак. Чекајте док дођу до фонда од четири часа дневно, читанке... и још понеког интерактивног уџбеника. Видећете у старијим разредима: и музичко има интерактивни уџбеник и још интерактивнију радну свеску, а и ликовно...Што је дете старије, интеркције су озбиљније. Све је више интерактивности на кичми. Домаћа свеска у коју се пише пенкалом! Не може тај домаћи да се пише, пенкалом, молићу лепо, у школску свеску? Него дете мора да носи две свеске, плус књиге...
Све сам ово прошла са старијим дететом, па сам сад спремна да предузмем мере од старта. Као практична мама покушала сам да нађем решење. Једно је да угојим првака до једно 40 кила, да може више да прти... Грдиће ме изабрани педијатар, а није ни здраво, а није ни доказано да ће кичма мање страдати. Не ваља.
Одмах смо се пријавили за градски програм Расти здраво, тренер у нашој школи је сјајан. Моја деца возе бицикл, ходају, играју се. Игрице на компјутеру моји нису никад ни играли, а ни неће скоро. Плаћам 2.500 динара за пливање, ватерполо, штогод... Добро, има довољно физичке активности. Опет остаје ранац...
Преломан је био дан кад потегох ранац кад је дете отишло у школицу спорта, а ја на родитељски! Кад не падох! Јавно сам, на родитељском, истресла садржај на клупу и рекла да ћу мерити ранац сваки дан и, по слободном избору, избацивати књиге, свеске, док га не сведем на пристојну тежину. Није баш све требало тај дан. Значи да неко није пажљиво слушао кад је учитаљица најављивала следећи дан. Хмм. И то смо решили кратким и врло конструктивним разговором код куће. Али није само дете криво. Не дам да ми систем меље децу! Не дам ни да меље мене! Уопште ме не занима ко је крив, не бавим се тиме. Нека пљуште минуси и кечеви, ионако основну школу завршити морају. Кичму другу немају, а не могу је ни добити. Ако Бог да, носиће их још бар 80 година. И мерим ранац! Ранце, сад имам два, и мали дечак је кренуо у школу. Мерим и избацујем, пршти на све стране. Уопште ме не занима може ли другачије (наравно да може), ни ко је крив. Да видите како се школарац, кад кренем да избацујем, напрасно сети да му то можда и не треба тај дан. Неколико пута сам ипак ја избацивала. Нико се није бунио. Ја сам свој проблем решила сама. Додуше, прво ми је кврцнула хрскавица на рамену од терета.
Родитељи, сапатници, решавајте проблем сами! Не дајте да вам систем меље децу! Да ли мора тако? Не пристајем на „мора“. Сви исто мислимо и међу собом коментаришемо. Ред је да и гласно кажемо. Ред је и да поразговарамо о овоме са учитељима. То су наши партнери. Сарадња је неопходна. Радимо заједно на основном нивоу: учитељ-родитељ-дете. Да не буде оно народно: Не липши, магаре, до зелене траве!
Деца баш нису сигурна шта их је снашло, ви се правите да знате и да потпуно владате ситуацијом. Сад, за запослене родитеље, наступа мој омиљени део и увек ми је на памети оно из „Коштане“, газда-Миткетово: „Први дан плакање, други дан плакање, цео живот плакање“. Само што ја кажем: „Први дан трчање, други дан трчање, цео живот трчање...“ Али, то је добро! Остајете у топ форми! Само се треба опремити добрим патикама. Добијете бесплатан фитнес, аеробик. Можете ви то. Увече, кад легнете у кревет, ноге настављају да ходају бар још 10 минута.
После првих неколико дана еуфорије, стиже тренутак отрежњења. Први дан понесете свом чеду ранац, учини вам се тежак... можда се варате. Следећи дан, понесете ранац, јесте тежак, мислите да је дете погрешило у паковању. Следећи дан понесете ранац и сада сте већ схватили да је то реалност, није грешка и да то треба, пре или касније, да натоварите свом детету на леђа. Да, оном за кога живите, стрепите, дишете... Мало кренете да читате и прочитате да дете не треба да носи на својим леђима више од 10% своје телесне тежине. Просечно дете од 7 година треба да има до 30 кг, зависи од висине. Значи да ранац не треба да буде тежи од 3 кг. Затим прочитате да је управо овај узраст: 7-8 година, најризичнији за настанак деформитета кичме (чик погодите зашто), да су у том периоду деца најосетљивија: мали су, нејаки, сате проводе седећи у школи, дневном боравку, над домаћим задацима. Сад се већ забринете јер схватите да је ваше дете угрожено школским системом и да му радите о здрављу кад му натоварите ранац на леђа. Кренете да премотавате шта можете да избаците из ранца. Не можете ништа! Све треба?! Три, па четири часа, да рачунамо три у пуној ратној опреми: уџбеник, радна свеска, свеска. Наравно, све је интерактивно. Па блок, патике за салу, свеска за грађанско, интерактивна. И енглески је интерактиван, са све стикерима. Знате о чему причам и препознајете и своје дилеме и страхове. Браћо моја мила, од интерактивности ми ферцера у глави. Наш школски систем је познат по интерктивности и функционалности знања (мало ироније!), показују ПИЗА тестови. А кичма се савија, криви, трпи ли трпи. Загледам дете није ли му никла грба. Врхунски спорт је машина за млевење меса, знам. Имам утисак и да је школство у Србији машина за млевење меса и савијање леђа. Да науче деца на време: да савију леђа. Верујте, родитељи, сапатници, мерила сам ранац ђака првака. Нема шансе да има мање од 2,8 кг, и то ако има нешто мање интерактивно у току дана, и ако уместо флашице за воду убаците чашу, избаците велику перницу, убаците малецну. И то је тек почетак. Чекајте док дођу до фонда од четири часа дневно, читанке... и још понеког интерактивног уџбеника. Видећете у старијим разредима: и музичко има интерактивни уџбеник и још интерактивнију радну свеску, а и ликовно...Што је дете старије, интеркције су озбиљније. Све је више интерактивности на кичми. Домаћа свеска у коју се пише пенкалом! Не може тај домаћи да се пише, пенкалом, молићу лепо, у школску свеску? Него дете мора да носи две свеске, плус књиге...
Све сам ово прошла са старијим дететом, па сам сад спремна да предузмем мере од старта. Као практична мама покушала сам да нађем решење. Једно је да угојим првака до једно 40 кила, да може више да прти... Грдиће ме изабрани педијатар, а није ни здраво, а није ни доказано да ће кичма мање страдати. Не ваља.
Одмах смо се пријавили за градски програм Расти здраво, тренер у нашој школи је сјајан. Моја деца возе бицикл, ходају, играју се. Игрице на компјутеру моји нису никад ни играли, а ни неће скоро. Плаћам 2.500 динара за пливање, ватерполо, штогод... Добро, има довољно физичке активности. Опет остаје ранац...
Преломан је био дан кад потегох ранац кад је дете отишло у школицу спорта, а ја на родитељски! Кад не падох! Јавно сам, на родитељском, истресла садржај на клупу и рекла да ћу мерити ранац сваки дан и, по слободном избору, избацивати књиге, свеске, док га не сведем на пристојну тежину. Није баш све требало тај дан. Значи да неко није пажљиво слушао кад је учитаљица најављивала следећи дан. Хмм. И то смо решили кратким и врло конструктивним разговором код куће. Али није само дете криво. Не дам да ми систем меље децу! Не дам ни да меље мене! Уопште ме не занима ко је крив, не бавим се тиме. Нека пљуште минуси и кечеви, ионако основну школу завршити морају. Кичму другу немају, а не могу је ни добити. Ако Бог да, носиће их још бар 80 година. И мерим ранац! Ранце, сад имам два, и мали дечак је кренуо у школу. Мерим и избацујем, пршти на све стране. Уопште ме не занима може ли другачије (наравно да може), ни ко је крив. Да видите како се школарац, кад кренем да избацујем, напрасно сети да му то можда и не треба тај дан. Неколико пута сам ипак ја избацивала. Нико се није бунио. Ја сам свој проблем решила сама. Додуше, прво ми је кврцнула хрскавица на рамену од терета.
Родитељи, сапатници, решавајте проблем сами! Не дајте да вам систем меље децу! Да ли мора тако? Не пристајем на „мора“. Сви исто мислимо и међу собом коментаришемо. Ред је да и гласно кажемо. Ред је и да поразговарамо о овоме са учитељима. То су наши партнери. Сарадња је неопходна. Радимо заједно на основном нивоу: учитељ-родитељ-дете. Да не буде оно народно: Не липши, магаре, до зелене траве!
Наташа Јовановић, родитељ четврт
Најновији број
25. април 2024.
