Држава која се овако односи према култури и спорту нема будућност

Нешто се догодило са професијом и овом земљом када Андрију Прлаиновића ““ после чувеног врло храброг, искреног и пре свега истинитог става о драматичном стању у српском спорту ““ нико није позвао. Да, честитки је било, и за историјско олимпијско злато и за поруку нацији, и без обзира на то што су се медији бавили његовом изјавом и наставили серијал изјавама других олимпијаца, нико више није желео да чује шта то још један врло пристојан, миран и образован спортиста има да каже. Да ли је увредио Ивану Шпановић и Давора Штефанека, да ли је љут на њих или на државу, коме је упутио поруку... сва питања остала су тамо где гурамо и све остале проблеме друштва ““ под тепихом оних бизарних насловних страна које нам убрзавају живот до тачке када престајете да пратите медије.
Андрија, међутим, наставља да чита медије, и један је од ретких који их чита. Почињемо тако необавезну причу, с похвалама Недељнику, па и Времену и Данасу, уз опаску да не испадне да чита све „опозиционе“, јер прати и Журнал ““ а тада Спорт још није био угашен ““ јер га занима колико се простора даје ватерполу. Каже, чудно му је да две стране има тенис, а ватерполо једва половину. Тада, прво питање да ли је постао вођа опозиције пада негде касније, и враћамо се на оне којима се обратио на базену Рија ““ медије и јавност.
Почели смо разговор о томе да је ватерполо запостављен и причом о медијима и о томе које читате а које не... Свакако нација, па и медији, очекују највише од вас, а пажњу вам посвећују само у две ситуације: кад обарате све рекорде или кад подбаците. Додуше, и кад изјавите оно што сте ви у преносу после финала.
- Спорт је у Србији у сличној ситуацији као и култура. Запостављен и нема пажњу државе, а то су праве вредности ове земље. То је поражавајуће... Држава која се овако односи према култури и спорту тешко да може да има светлу будућност... Спорт видим, пре свега, као сјајан начин да деца започну животе. Одрастао сам у Херцег Новом, и са две-три године већ сам ишао у школу пливања, са шест сам почео са ватерполом и ни за шта то не бих мењао. Сваком родитељу је жеља да одведе дете на неки спорт, али спорт сад више није бесплатан. У основним школама су ретко где добри услови за физичко васпитање, мало је школа које имају добре сале и добре терене, физичко васпитање такође је запостављено. То су видљиви проблеми. Млађе генерације долазе неприпремљене у сениорску конкуренцију, нису прошле оно што је требало. А све креће од школског спорта и начина на који се ради с децом.
Са спортом је исто као и у свим осталим сферама друштва код нас ““ најбољи иду напоље, играчи и спортисти, и тренери, што је најгоре. У ватерполу је ситуација да 80 одсто најбољих тренера ради напољу, а већина су они који би требало да раде са млађим категоријама. Код нас нису адекватно плаћени, за ватерполо тврдим и знам да многи од њих долазе на тренинг као на други посао, као на хоби. Сви раде нешто друго да би преживели и остатак тог дана искористе да би радили са децом два сата...
Ви сте један од ретких који је проговорио, спортисти се углавном ограђују и говоре како не желе да се мешају и како је на њима само да играју и сл. Али ако спортисти ћуте, да парафразирам ““ ко ће говорити, тј. ко је дужан да брани спорт?
- Не знам због чега ћуте. Моја реакција је била спонтана и искрена, није могла у том тренутку да буде другачија. Реаговао сам јер сам знао да је ситуација врло озбиљна, и ми сви у ватерполу знамо шта нас чека ако се овако настави. После Токија чека нас вероватно борба за улазак међу осам, а не борба за медаљу. У народу постоји сигурност да смо ми велесила у ватерполу и да ће то бити тако и даље у будућности. И ја сам почео да тренирам у том старом систему деведесетих година, на остацима оне велике државе СФРЈ, када су најбољи тренери сви били у земљи. И то се и током деведесетих некако одржало, али је с временом потпуно урушено. Видим да је ситуација слична у другим екипним спортовима, и то је почело да се осећа већ и по резултатима. У многим спортовима нас није било на ОИ, иако су четири екипне медаље из четири спорта изванредан резултат ““ само је Америка освојила више јер је, наравно, имала и више екипа на ОИ.
А нисмо вас баш најбоље испратили, кружила је интернетом она слика из авиона и проблем са седиштима и нискобуџетним путовањем до Рија.
- Мени је било битно да само стигнем у тај Рио јер тих последњих десетак дана расте тензија и једва чекаш да дођеш у Олимпијско село. Одлазак на ОИ могао је да буде боље организован него што је био, тако смо могли да путујемо двадесетак сати до Рија, уместо 40. За Токио ће бити боље, сигуран сам.
Јесте ли нешто изгубили том изјавом, или само сопствени мир?
- Нисам ништа изгубио, буквално. Чак ни мир. Али мислим да сам дужан мом спорту јер ми је дао све, и борићу се да ватерполо у Србији добије статус који заслужује. А мислим да заслужује статус спорта од националног интереса. И не мора да буде једини, али овде не може да буде тенис национални спорт. Новак Ђоковић јесте највећи спортиста и један од највећих људи свих времена рођен на овим просторима, али је тај резултат направио сам, с породицом. Кошарка је најомиљенији спорт и заслужује да буде проглашена спортом од националног интереса. Ја највише уживам кад гледам кошаркашку репрезентацију.
Треба да се изврши категоризација спорта, што је, уз недостатак систематског рада у млађим категоријама, један од највећих проблема. Да они који су заслужили у последњих десет година, откако спортисти наступају под именом Србија, добијају већу помоћ, а они који нису имали резултате или нису доносили олимпијске медаље, да се сналазе мало више сами. У сваком спорту имамо нека улагања, а немогуће је да по средствима ватерполо и веслање буду на истом нивоу... Овде се водимо логиком да сви буду некако задовољни, што по мом мишљењу није реално. Они који су правили резултате и праве их, заслужују много више. Ту мислим на спортове који су највише медаља донели ““ одбојку, кошарку и ватерполо.
У једном моменту је злато ватерполиста могло да буде једна једина медаља, бар је тако одавде изгледало. Јесте ли бар за тренутак посумњали да се то баш неће добро завршити?
- Мотало се свашта по глави тих првих седам-осам дана. Ми смо по прогнозама светских спортских кладионица, уз америчке кошаркашке тимове и Јусеина Болта, били највећи фаворити за злато. Нама је то сметало и знали смо да то није добро јер никад није лако отићи на такмичење кад си толики фаворит. Наравно да је Србија очекивала од нас медаљу и ишли смо са идејом да освојимо злато. Након пораза од Бразила, сели смо сви заједно, попричали и договорили се да у наставку турнира пробамо да размишљамо само о игри, и да треба да играмо ватерполо, а не да размишљамо искључиво о злату. Веровали смо у сопствени квалитет у сваком тренутку и знали смо да ће доћи и боља игра током турнира.
Врхунски спортисти кажу да не постоји српски инат. Шта је онда то што је преломило?
- Утакмица са Аустралијом је била кључна, јер је то била утакмица за „живот“ ““ или остајеш и идеш даље, или идеш кући. Дан и по пред утакмицу било је психолошки врло тешко и немогуће је да ти се не мота по глави и тај евентуални исход ““ одлазак кући, што би за нас била права катастрофа. Имали смо искуства и раније да кад не иде, и кад се преломи и крене, можемо да одемо до краја. Инат је популарна прича коју Срби воле. Упоредио бих наше „враћање из мртвих“ са оним што кажу за Немце у фудбалу да играју до последњег звиждука. Србија у ватерполу иде и корак више. Мислим да је за то задужена и методологија рада коју смо прошли јер смо већ као клинци по репрезентативним селекцијама укапирали шта је репрезентација, како треба да се понашаш, да нема никад одустајања и да једноставно мораш да идеш до краја и да увек верујеш у себе. Наша југословенска школа ватерпола је тема изучавања у многим земљама као својеврсни феномен.
А сад се враћамо томе да та школа нестаје, ако је прогноза да нас неће бити после Токија међу освајачима медаља?
- Доста тренера је напољу, они уче неку другу децу томе што су учили моју генерацију. Често сам разговарао са дојучерашњим колегама који су сада по клубовима и у савезу, и проблеми су јасни: мањак квалитета рада и мањак стручног кадра. Много тренера је напустило земљу, а неки раде друге ствари јер овако не могу да преживе. Кад сам ја почињао, било је много другачије.
Увек се враћамо на новац. Али је и Про Реко имао великих новчаних проблема кад је био на врхунцу, због чега сте и ви морали да промените клуб. Како се то решило у Италији? Или је можда идеалан мађарски модел?
- Мађарски модел је најбољи за ватерполо. Уз кајак и кану, и пливање ““ имају највећу пажњу државе. Сваки клуб у првој мађарској лиги добија од државе или од федерације новац искључиво за рад са млађим категоријама. Да би се дошло до тог статуса, ватерполо треба да се прогласи спортом од националног интереса. Италијанске клубове је тешко поредити јер клубове углавном финансирају богати људи и приватници, Италијани, нема странаца, и то су неке модерне мецене којима прија што су у ватерполу и што имају прилику да помогну клубовима и проналазе неко задовољство и престиж. Председник и главни финансијер Про Река је човек који је рођен у том граду и некад је и сам играо за Про Реко. А ми богатих људи који улажу у спорт немамо.
А богатих људи имамо.
- Често ме је интригирало како то да ниједан тај богати Србин никад није узео неки клуб и рекао: „Ја ћу да решим проблеме овог кошаркашког или ватерполо клуба“ или: „Моја друштвена одговорност је да помогнем овом клубу“. Да ли они дају тај новац негде другде ““ можда, али интересантно је да га не дају ни на културу нити на спорт. У Италији не постоје велике пореске олакшице за оне који инвестирају у спорт, ваљда је престиж да будеш финансијер и председник неког спортског клуба иако си у некој другој сфери у бизнису довољно моћан да не мораш то да радиш. Доста се говори да је ватерполо незанимљив и непрофитабилан. Али спорт не мора да буде профитабилан, већ треба да има неку другу друштвену вредност. Кад се вратимо на онај интервју Недељника, са Дивцем и Кристијаном... Увек је ваљда боље да узор буде неки спортиста, него неки јунак са Пинка?
Али сада се обрнуло време, иако нација живи за то да олимпијским шампионима прави дочеке...
- Мало је разлога за срећу овде, нема баш превише задовољства у животу у свакодневици просечног становника Србије, зато је то поистовећивање са спортистима, са Новаком, којег гледа цела Србија кад игра меч, нормално. Не могу да осудим народ. Репрезентација у било којем спорту има ту одговорност да обрадује нацију и представља земљу на најбољи могући начин.
Ви сте се у оном преносу после финала обратили медијима?
- Да, ја сам се обратио медијима, али не верујем да ће ту неко нешто урадити, поготово дневни листови, и да ће направити анкету или ићи по Србији да виде какво је стање у клубовима у одбојци, кошарци, рукомету, ватерполу. Да не испадне да је овај мој вапај за спас ватерпола, већ је то вапај за спас и других екипних спортова и уопште клупског спорта. КК Војводина се брзо након моје изјаве угасио, а то је један од најзначајнијих клубова у Србији. Било би занимљиво чути од тренера у каквим условима раде, каква је инфраструктура по школама и клубовима, колико и како деца раде...
Финале против Хрватске дошло је у тренутку највећих тензија између две земље и посебно се пратило. Ти сусрети ће, изгледа, заувек носити посебан набој. Па опет, на крају жестоке утакмице, најлепша сцена био је загрљај двојице селектора, да је чак интернет експлодирао, уз твит Николе Која: „А ви дебили претите ратовима и затежите односе. Овако комуницирају људи...“
- Много пута су ме страни новинари питали да ли је то посебна утакмица, са посебним набојем, али мени у овим годинама више није. Поготово на такмичењима као што су ОИ или СП. Осећам само жељу да покажем мало више од оног преко пута ““ мени је то довољно на том нивоу такмичења. Ми смо са њима у добрим односима, а са некима сам и друг. Мене то не интересује, иако знам да многима у Србији посебно значи кад се победи Хрватска. Ја се овим водим јер мислим да је то исправно за нас спортисте.
А Италијани?
- Нашој репрезентацији је било највеће задовољство да их победи. Били су нам дужни од Лондона, победили су нас неколико пута на важним такмичењима, па смо имали жељу да им се реванширамо. Нису омиљени ни међу другим екипама због начина на који играју, због статуса који имају у федерацијама ФИНА и ЛЕН, а с обзиром на то да су земља која улаже највише новца, углавном имају водеће људе на функцијама, и кад се све то споји, имали смо мало веће задовољство и мотив да их победимо.
Шта сте научили од Савића и који је то магични састојак који је унео?
- Не волим о њему превише да причам. Једном, кад завршим играчку каријеру, кад ми више не буде тренер, можда ћу дати интервју само о њему. Он је посебан у сваком смислу и није могао да се пронађе бољи човек да нас води, идеалан. Тотално је другачији од свих тренера са којима сам имао прилике да радим. Јер многи тренери, нажалост, наставе да размишљају као играчи и то ремети њихов однос са играчима и екипом. Он је то успео заиста фантастично да преброди, и ретко нам помиње своје играчке дане иако смо играли са њим. Има тај опуштенији однос играч - тренер, али се зна тачно где то престаје и где је линија преко које се не иде.
Шта сте све у животу пропустили до сада због репрезентације?
- Пропустио сам прва три месеца живота мог сина ове године. Одрекао сам се много тога кроз каријеру, али оно чега се најчешће сетим је што у основној школи нисам ишао на завршну екскурзију у осмом разреду, у средњој исто... Врхунски спорт је велико одрицање и давање, велика дисциплина... Али то сам изабрао и срећан сам. Неких других ствари мораш да се одрекнеш ако хоћеш да будеш најбољи.
Да ли је истина оно што пише на Твитеру, да сте се одрекли премија од злата, и ви и Ђорђевић?
- То је лаж и будалаштина и нажалост слика и прилика нашег друштва. Медији су поприлично „заслужни“ што је то тако, они конструишу мишљења многих људи у овој земљи, а одавно су прешли границу доброг укуса. Срамота је да тако нешто може да се објави, а да нико не одговара. Саша Ђорђевић је за мене права легенда, а верујем и за већину људи у Србији. Он не заслужује такве ствари, али код нас изгледа ништа није свето, и то ми је баш одвратно.
Да ли вам је довољно што су вас подржали Ђорђевић и Дивац, који је рекао да сте ви само рекли да је „цар го“, или сте очекивали да још неко устане и стане иза вас?
- То су најзначајнији спортисти ове земље, а и Дејан Савић је на конференцији рекао, и то је више него довољно. Али и да ме нико није подржао, мени то уопште не би било битно.
Ђорђевић је у саопштењу које је издао пре Рија написао да је за њега Екипа нешто што се пише великим словом. Шта бисте ви писали великим словом?
(Наставак на следећој страни)
- Он је ту, верујем, желео да истакне колико је битно да сваки репрезентативац, играч и члан тима мора увек да зна да је екипа на првом месту. Ту је у праву, ја знам да је то тако.
За ватерполо репрезентацију могао бих да кажем да смо ми ТИМ, са сва три велика слова, и да је то наша највећа снага.
Мислите ли да вас је јавност добро разумела или се осећате злоупотребљено?
- Било је злоупотреба, извлачења из контекста, конструисања по медијима, али такви су наши медији. Није део медија такав, нажалост, већ већина, и због тога избегавам да дајем изјаве и још ће ме бити све мање. Изврнут је смисао и уопште није наглашено као битно оно што је срж проблема, него се пребацила прича на то колике су награде спортиста и колико се издваја из буџета. Нико се није бавио анализом какво је заиста стање у клупском спорту, до данас не знам да је ико истраживао о томе. Нисам се ја борио за себе, већ сам говорио о спорту у будућности. Веома је важно да се врате стручњаци у земљу, да се побољша рад са млађим категоријама. Не може Црвена звезда, која је била првак Европе, да плаћа термин као када би се 15 људи скупило испред зграде и одлучило да изнајми пола базена. Резултати у репрезентацији колико-толико одржавају ватерполо причу у Србији и не смем ни да помислим како би изгледало да немамо резултате. Не смем да помислим ни на период после Токија... Има сад времена за будућност.
Јесу ли медији успели да вас посвађају са олимпијским шампионима Иваном Шпановић и Давором Штефанеком. Имате ли потребу да Ивани и Штефанеку објашњавате шта сте рекли?
Не, далеко од тога. Немам потребу да им објашњавам било шта. То је био ружан покушај, очигледно смо такав народ и очигледно тако функционишемо, на сензационализму. Ја верујем да је нормално да се они захвале за оно што су добили, јер верујем да су услови много бољи у тим спортовима него што су били. Оно што сам ја покушао да укажем јесте за екипне спортове, за клупски спорт, пре свега за мој спорт у којем веома добро познајем ситуацију.
Добро, постали сте вођа опозиције...
(Смех) Немам још таквих амбиција, револуционарних, нити политичких. Тешко да ћу их имати за живота. Превише је ватерполиста већ у политици.
Неко би помислио да сте као спорт протежирани, имате и министра, а и бивши председник државе Борис Тадић је човек из ватерпола... Па Шапић...
- То јесте интересантно. Међу ватерполистима има доста образованих људи, а и реално је да спортисти помажу посебно свом спорту после играчке каријере. То би чак требало да им буде задатак, то јест њихова друштвена одговорност. Ипак је мени тај ватерполо пружио све и на неки начин би требало да му се одужим, то сматрам нормалним. Али није довољан један човек, ма колико он хтео, не може да промени нешто јер морају свест и систем да се промене. Да се изаберу спортови у којима желимо да будемо најбољи и да им се посвети већа пажња. Прочитао сам баш код вас шта је рекао професор Владимир Копривица ““ овима који су најбољи, више пажње и средстава, а остали нека се мало више сналазе. Не морамо у свим спортовима да будемо најбољи, иако покушавамо.
Имамо и тај парадокс да су сви који су се ангажовали, друштвено или политички, или у спорту, постали истакнути ““ Дивац, Даниловић, Ђорђевић, Шапић... провучени кроз таблоиде. Убијамо ли ми своје идоле?
- Неко жели да тако буде, очигледно. Некоме је циљ да се млади заглупљују. И да гледају неквалитетан програм на телевизији и да слушају бљувотине о најистакнутијим спортистима, о људима који су ову земљу задужили, представљали је на најбољи могући начин у свету. Неко би то сигурно, кад би хтео, могао да одлучи и да каже да више не може тако; да то није путања којом треба да иде ова држава. А то траје већ петнаестак година, колико су таблоиди заступљени. То нема везе са једном влашћу, то је свакодневица ове земље. Таблоиди у Италији, рецимо, нису толико популарни уопште, а овде не можеш од њих да дођеш до Недељника на трафици.
Зато што је можда постало најпрофитабилније правити ријалити од друштва?
-Нека нам је сила то наметнула, није народ спреман ни способан да се одбрани, и онда то овако изгледа. Живимо у земљи ријалити јунака, што негде значи да је и цела држава помало ријалити шоу. Тај неквалитетан програм на телевизији (а ту не мислим само на ријалити програм), оправдава се добрим рејтингом, и то је постало најбитније у Србији, добар и што бољи рејтинг. Све је мање квалитетног програма, све је више одвраћања позорности грађанима од нормалних свакодневних проблема. Мени је то јадно и жалосно, али је тако, добрих ствари и правих вредности има све мање на телевизији и у медијима уопште.
Многи мисле да је то зато што елита ћути. Исто је и са спортом, па се враћамо на питање које сам већ поставила: због чега се ћути?
- Мислим да елита ћути јер је добар део елите и отишао. Као што је Дивац разочаран, много је њих тако разочарано отишло. Знам да има људи који би имали шта паметно да кажу, и ја увек бирам шта ћу да гледам на ТВ-у или на Јутјубу и кога ћу да слушам. Да ли би елита могла да се позабави неким проблемима, бар таблоидизацијом Србије? Могла би. А колико би то њихово појављивање одјекнуло, колики би простор добили у медијима у односу на ове који доминирају и колики би то утицај имало на Србију? Не знам. Остаје да се надамо да ће се нешто променити јер овако није добро.
Ко је онда одговоран?
- Одговорност је на људима који су популарни у народу, који су постигли нешто у својој струци и сфери живота, одговорност је на њима да укажу на проблеме, и никога људи неће слушати више од њих. Мада, постоји парадокс да кад нешто кажеш, да се то схвати погрешно. Али мораш да се бориш и помириш са тим...
Мене сте питали да ли ми је жао, понављам ““ није ми жао и не, нисам се покајао због искрености. Нисам имао непријатности, само то што ме нико од медија није звао. Имао сам много честитки за злато и скоро исто толико честитки за изјаву, што је занимљиво, али ме нико од медија није звао за појашњење, било шта, што је врло интересантно јер је и супруга навикла да првих дана не рачуна на мене колико ми телефон звони. Али овога пута ““ тајац. Нико од медија није звао...
Југослав Васовић је рекао и да би требало враћати те људе, а имамо опасност да капитен Гоцић остане у Мађарској?
- Највероватније ће Мађари покушати да га задрже. Да ли нам је битно да имамо у Србији тренере, рецимо, у кошарци, у одбојци, у ватерполу? Да ли нам треба да покушамо да задржимо наше људе ту? Најгоре је кад нема покушаја да се нешто уради, кад неко уопште не добије ни понуду да се врати у Србију, да ради у Србији оно што најбоље зна. Многи никад нису ни позвани, нико им се није обратио са жељом да остану у земљи и да остану да раде у својој струци.
Како то да сте рођени у Дубровнику, а одрастали сте у Херцег Новом? Кад сте последњи пут били на мору, или вам је доста воде?
- У Дубровнику сам рођен јер тада није било породилишта у Херцег Новом, већ само у Котору или Дубровнику. Дубровник је у то време био много ближи у сваком смислу Новљанима, па тако и мојој породици, тога се сигурно боље сећају старији, али то је било заиста тако. Данас ми је драго што сам рођен баш у Дубровнику, кад већ нисам могао као моја деца, у Херцег Новом. Али увек ме питају напољу, у Италији: „Па како, ти си Хрват, а играш за Србију?“ Онда ја објашњавам да сам само рођен тамо, да је то била заједничка земља, а да сам живео у Херцег Новом. А онда ме питају: „Како онда играш за Србију, а из Црне Горе си?“ И тако стално. Јесам, могао сам да бирам. За Хрватску можда само по месту рођења, али за Црну Гору свакако. Али, свакако нисам могао да избегнем ватерполо ““ рођен сам у граду ватерпола Дубровнику, па сам одрастао у још једном граду ватерпола с огромном традицијом, Новом, и цео живот сам у води. Сад кад одем с породицом на море, не морам баш сваки дан да улазим у воду. Децу једино не можеш да одбијеш...
Многи кажу да се патриотизам доказује и тиме за коју земљу бираш да играш, или дизањем три прста, али он може да се покаже и тиме што ћеш рећи истину о својој земљи?
- То с дизањем три прста нам нешто не иде, нисмо се баш прославили. То је код нас злоупотребљено, и појам патриотизма се углавном користи у погрешне сврхе.
Имате ли онда још неку поруку за нацију?
- (Смех) Немам, мислим да сам им довољно порука дао. Да не претерујемо, да ме и званично не сврстају баш за вођу опозиције.
Имали бисте највише шансе у овом тренутку.
- Да, више од ових сад... Ма шалим се...
Разговарала: Зорица Марковић
Фотографија: Игор Павићевић