Ista ljubav prema knjizi

ista strast prema čitanju, ali i uverenje da dobra knjiga uvek pronađe put do čitaoca. Kroz tri priče predstavljamo Šapčanke, koje u zreloj životnoj dobi, ništa manje nego u vremenu kada su tek otkrivale čaroban svet knjiga, na poseban način neguju svoju ljubav prema čitanju.

Grozdana Šimić, profesorka matematike u penziji, sada u 81. godini života, ističe da su knjige, kojih u vreme odrastanja u rodnom Komiriću nije bilo mnogo, ipak pronašle put do nje.

Grozdana Šimić, Foto: "Glas Podrinja"

- Završila sam prva četiri razreda osnovne škole u selu. To je bilo posleratno vreme i knjiga nije bilo mnogo. Prva knjiga koju sam imala bila je ona koju sam dobila u prvom razredu kao nagradu za odličan uspeh. Zvala se „Lisica se osvetila“, zbirka basni, i pamtim koliko mi je značila. Posle toga otkrila sam malu biblioteku u zadružnom domu.

Tokom školske godine nije bilo mnogo vremena za čitanje, ali su zato letnji raspusti bili rezervisani za knjige. Dok smo čuvali stoku ili kada bi bio praznik i nije se radilo, čitala sam kad god sam mogla. Jedna od najlepših knjiga koje sam tada pročitala bila je „Hajdi“, i ta priča me je dugo pratila.

Od petog razreda školu sam pohađala u Osečini, udaljenoj devet kilometara od mog sela. Svakodnevno sam pešačila, ali tamo je postojala prava biblioteka. Vremena je bilo malo, dok stignem kući, napišem domaći i odmorim se, pa sam tokom godine čitala uglavnom obaveznu lektiru. Ipak, volela sam put do škole jer sam često usput čitala kako bi brže prošlo vreme. Leti sam imala jedan slobodan dan u nedelji kada su mi roditelji dozvoljavali da odem u Osečinu i uzmem nove knjige.
Kasnije, iako sam se opredelila za prirodne nauke, čitanje me nikada nije napustilo.

Foto: Canva

Kroz gimnaziju je dominirala obavezna lektira, a tokom raspusta sam čitala po sopstvenom izboru. Kasnije su došle studije, brak, deca, postdiplomske studije i profesionalne obaveze. Radila sam u Gimnaziji potom u Pedagoškoj akademiji kao profesor matematike, čovek prirodnih nauka, ali je književnost oduvek bila važan deo mog života. Pisala sam udžbenike za studente i osnovnu školu, što je oduzimalo mnogo vremena. Napisala sam i monografiju svog sela „Komirić nekad i sad“, koja se danas može pronaći u Turističkoj organizaciji Šapca. Navika čitanja ostala je do danas. Ne mogu da zaspim ako uveče ne pročitam bar nekoliko stranica. Knjige biram na različite načine - ponekad sama, čitajući opis na koricama, ponekad po preporuci prijatelja, a često i uz pomoć bibliotekara, koji su uvek ljubazni i upućeni.

Čitam domaće i savremene pisce, ali i svetske klasike. Često se vraćam knjigama koje sam već čitala. Pre petnaestak godina pročitala sam roman „Bronzani konjanik“, priču smeštenu u vreme opsade Lenjingrada. Kroz stradanje ljudi provlači se nežna ljubavna priča koja me je duboko dirnula. Kasnije sam posetila Sankt Peterburg i prepoznala mesta iz romana. Tada sam knjigu ponovo pročitala, sa potpuno novim doživljajem. Volim Andrića, ali i dela Dobrice Ćosića, „Korene“, „Vreme smrti“, „Deobe“. Često biram knjige u kojima ima i istorije, jer mi pomažu da bolje razumem vreme i ljude. Mislim da me osim čitanja određuju društvenost i ljubav prema putovanjima. Knjige su uvek bile tihi pratilac svih tih životnih perioda, od seoske škole do profesorske katedre, od mladosti do penzije.

Ljiljana Lukić u maju puni 76 godina i ističe: „Moje godine su sada, kažu, godine poštovanja.“ Za sebe kaže da živi prateći svoje potrebe.

Ljiljana Lukić, Foto: "Glas Podrinja"

- Jedem kad sam gladna, spavam kada mi se spava i stalno čitam. Oduvek mnogo čitam. Čitam kao da mi život od toga zavisi. Kada sam počela ozbiljnije da čitam, knjige su bile svuda oko nas. Postojale su knjižare pri radnim organizacijama, edicije svetskih pisaca, veliki autori dostupni u gotovo svakom domu, naročito nemački pisci. Sećam se da sam u kući prvi put naišla na Čehova i Šekspira i bila iskreno iznenađena. Dramu nisam volela koliko sonete, ali čitanje je od tada postalo neophodan deo mog života, stvarna potreba koja je ostala neokrnjena do danas.

Zahvaljujući tome što sam jedne godine dobila nagradu kao najaktivniji čitalac, imam privilegiju da pozajmljujem više od dve knjige odjednom. To mi mnogo znači, pa tako kući odlazim sa torbom punom knjiga, naročito pred praznike i vikende. Na početku sam čitala sve, i ono što mi je bilo potrebno i ono što nije. Roditelji nisu kontrolisali moj izbor. Brat je imao veliku biblioteku i čitala sam sve što mi je dolazilo pod ruku. Sećam se sebe kao srećnog, pomalo nedisciplinovanog deteta koje je trčalo u bratovu sobu tražeći objašnjenja pojmova iz fusnota, pokušavajući da poveže svetove koje je otkrivala kroz knjige.

Prekretnica je došla zahvaljujući profesorki srpskog jezika, Danici Panić, koja je u meni probudila selektivnost i istinsku ljubav prema književnosti. Rado je pominjem jer je volela đake i umela da prepozna želju za čitanjem i pisanjem. Čak nam je donosila knjige iz svoje privatne biblioteke. Tokom školovanja bili smo obavezni da čitamo lektiru, ali ona je izlazila iz tih okvira. Pokazala nam je koliko je važan odnos nastavnika i učenika. U vreme mog detinjstva roditeljska pravila bila su stroga, dok je škola bila prostor slobode i otkrivanja. Osnovala je literarnu sekciju i vodila nas na susrete sa piscima. Sećam se poseta Miri Alečković i Desanki Maksimović, koje su nas primale u svojim domovima, toplo i srdačno. Ta iskustva ostaju zauvek. Kasnije je čitanje postajalo selektivnije, kroz srednju školu, fakultet. Jednom me je Steva Stanković pitao šta radim tog jutra. Rekla sam mu da doručkujem sa Senekom, zapravo, čitala sam njegovo delo dok sam doručkovala. Tu naviku sam usvojila kao sopstvenu životnu filozofiju - treba doručkovati sa velikim piscem, ili barem sa onim koji vam je blizak. Ja ne verujem u podelu na laku i tešku književnost. Postoje samo predrasude prema knjigama.

Foto: Canva

To zavisi od čitaoca i njegovih potreba. Dugo recimo nisam mogla da čitam Prusta, iako se bavio temom vremena kao i Tomas Man, koga sam volela od ranih dana čitanja. Kasnije je i Prust došao na red, i tada je sve došlo na svoje mesto. Postoje knjige kojima se vraćam u ciklusima. Džejmsa Džojsa čitam svaka tri meseca i uvek na istom mestu zaplačem. Krležine „Zastave“ čitam ponovo, i svako novo čitanje otkriva nešto drugo.

Mnogi mladi danas žele da pišu, ali možda nisu imali sreću da sretnu profesora poput Danice Panić, nekoga ko će im probuditi ljubav prema književnosti. Čitanje je način života. I dok god čitam, znam da sam u dijalogu sa svetom. Verujem da nijedna tehnologija ne može da zameni osećaj držanja knjige u rukama. Danas deca često čitaju skraćene verzije, ali prava knjiga je nešto drugo.

Jasmina Lazarević, diplomirani politikolog, penzioner, pisac, jedna je od naj čitalaca Biblioteke šabačke. U ovu ustanovu, kaže, iako često, uvek ulazi kao gost, sa posebnim strahopoštovanjem i uzbuđenjem.

Jasmina Lazarević, Foto: "Glas Podrinja"

- Ne mogu da izdvojim nijedno mesto koje me više nadahnjuje od biblioteke. Njena arhitektura, ljubaznost ljudi koji tu rade, atmosfera, sve to u meni budi poseban osećaj. Možda zvuči neobično, ali osećam kao da su prisutni duhovi prošlih generacija. Svaki put kada dođem, napunim se pozitivnom energijom i radošću.

U nekim godinama života dođu trenuci kada u novinama čitate da je neko otišao, da vreme prolazi. Tada knjiga postaje put, mašte ili sećanja na divne ljude. Uz knjigu se lakše nosite sa osećajem prolaznosti. Za mene je književnost izuzetno važna.

Knjiga mi je mnogo pomogla da prevaziđem teško detinjstvo. Omogućila mi je da iz stvarnosti koja nije bila laka uđem u svet mašte i znanja. Bilo je teških trenutaka, ali čitanje je uvek bilo utočište. I tokom studija, uz ispite, redovno sam odlazila u biblioteku i antikvarnice u Beogradu. Nakon fakulteta političkih nauka dugo sam čekala posao. Taj osećaj bespotrebnosti ume da bude težak. Tada sam počela istraživanje o Milunki Savić.

Foto: Canva

Često se našalim sa suprugom kada kažem da idem u biblioteku, on pita: „Zar već? Pa zar nisi bila nedavno?“ A za mene je to veliki događaj. Živim u ruralnoj sredini, iako sam gradsko dete, koje je život odveo na selo. Upravo tu sam počela ozbiljnije da pišem sagu o Milunki Savić u četiri toma, a započela sam i peti. Pišem i poeziju. Selo ne potcenjujem, ali čežnja za gradom postoji, u njemu je biblioteka do koje nisam morala da putujem. Potičem iz skromne porodice i oduvek sam sanjala da imam svoju biblioteku, i danas je imam kod kuće. Penzija je mala, ali se trudim da uvek odvojim novac za knjigu a svaku kupujem sa posebnom radošću. Često me pitaju koliko sam knjiga pročitala i iskreno, ne znam. I ne bih mogla da izdvojim jednog pisca ili jednu knjigu, jer bi to bio nepravedan izbor. U mladosti nam se nešto ne dopadne, a kasnije, sa godinama, to dobije potpuno novo značenje. Kada ponovo pročitam nešto posle određene vremenske distance, uglavnom drugačije razumem, primetim stvari koje su mi promakle ili preko kojih sam olako prešla. Valjda životno iskustvo drugačije percepira istu stvar, ili isto štivo.

Dan bez knjige za mene je prazan dan. U novoj sredini, gde se ljudi i interesovanja razlikuju, ponekad je lakše okrenuti se knjizi. Ona zadovoljava želju za znanjem a ta želja ne prestaje. Uvek sam bila radoznala i zanimale su me razne stvari, a knjige otvaraju neke nove svetove i dopunjuju znanja. A ipak, što više učimo, sve više shvatamo koliko toga još ne znamo -

S.G.

„Zdravlje u fokusu: vodič za generaciju 50+“: Projekat ostvaren uz podršku Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.