Baka i deka ili Baka i deka-servis

Odnos sa unucima često je najdinamičnija veza u trećem dobu, ali ona danas funkcioniše u procepu između tradicionalnih porodičnih uloga i savremenog tempa života. Dok taj odnos donosi vitalnost, on istovremeno pred bake i deke postavlja izazove koji se tiču njihovog vremena i ličnih granica.
Balans između prisutnosti u odrastanju unuka i očuvanja sopstvene autonomije postaje centralno pitanje moderne porodice, naročito kada se uloga bake i deke poistoveti sa svakodnevnim obavezama roditeljstva. O granicama, porodičnoj dinamici i realnim efektima ovog odnosa govori psihološkinja i psihoterapeutkinja Katarina Jovanović.

Katarina Jovanović, Foto: Privatna arhiva

Na koji način interakcija sa unucima deluje na bake i deke? Da li je tačno da unuci mogu biti emocionalni podmlađivač, izvor vitalne energije?
Interakcija sa unucima može imati vrlo pozitivan efekat, ali to nije univerzalno pravilo. Ako su sin i ćerka „uvalili“ svoju decu bakama i dekama na celodnevno čuvanje, a da se pre toga nisu valjano dogovorili sa svojim roditeljima o svemu ili nisu dobili jasnu i čvrstu saglasnost za takav aranžman, efekat može biti suprotan - stres i iscrpljenost. S druge strane, adekvatna uključenost u život unuka zaista može povećati osećaj zadovoljstva i smisla kod seniora. Dakle, unuci nisu „eliksir mladosti“ sami po sebi. Jedno je baka. Nešto sasvim drugo „baka-servis“.

Kako uloga bake i deke omogućava ljudima da ponovo prožive/dožive osećaj korisnosti i pripadnosti, ali na opušteniji način nego u roditeljstvu?
To jeste jedna od najlepših dimenzija tog odnosa. Uloga bake i deke često omogućava ljudima da budu važni, da imaju svrhu, bez stalne odgovornosti koju nosi roditeljstvo. Nisu pod pritiskom da sve urade „kako treba“, „ispravno“… Mogu da poture čokoladicu i pre ručka, ili ostanu budni do duboko u noć gledajući zajedno neki film, iako se sutra ide u školu, nekako se podrazumeva da će ćušnuti paricu i onda kad im roditelj deteta kaže da to ne rade… Zato ima više prostora za uživanje u odnosu, više spontanosti i opuštenosti. Međutim, ni to nije bezuslovno. Ako se podrazumeva da će baka i deka da budu sa unucima svaki dan, da ih „čuvaju“ ili da ih prate u školu, pomažu oko zadataka dok roditelji ne dođu s posla, itd., mislim da se slika značajno menja. U tom kontekstu bake i deke postaju treći roditelji, gubi se taj kvalitet opuštenosti. Poseban problem može da nastane u višegeneracijskim domaćinstvima, kada granica između podsistema (baka i deka su jedan, mama i tata drugi, deca su treći) postane neprepoznatljiva, kada pravila nisu jasno definisana; u tom kontekstu strada i porodična hijerarhija, raspodela moći i odgovornosti. Jednostavno rečeno – ne zna se ko kosi, a ko vodu nosi… Po mom mišljenju, bake i deke koje ne žive sa unucima imaju mnogo više prostora za uživanje u njima.

Foto: AI

Koliko je za njihovo mentalno zdravlje važna ta specifična vrsta ljubavi koju dobijaju od unuka, a koju društvo često zaboravlja da im pruži?
Unuci tu mogu igrati značajnu ulogu jer odnos nije opterećen hijerarhijom kao roditelj–dete, kao što sam rekla, često je spontaniji i topliji. Ipak, smatram da nije zdravo da unuci postanu jedini izvor emocionalnog ispunjenja. Starijim ljudima je potrebna mreža odnosa (partner, prijatelji, zajednica), osećaj autonomije… Socijalna povezanost jeste jedan od glavnih faktora zdravog starenja, ali ne može se svesti na jedan odnos. Starijoj generaciji to ne može biti dovoljno, a ni prema unucima to baš nije fer.

Na koji način zajedničke aktivnosti sa unucima (igra, učenje) pomažu da ostanu u toku sa modernim svetom i izbegnu osećaj izolacije?
Ovo je realan i zanimljiv aspekt ovih odnosa… Kroz odnos sa unucima, bake i deke dolaze u kontakt sa novim tehnologijama, upoznaju savremene obrasce ponašanja, ostaju mentalno aktivni. To može smanjiti osećaj izolacije – ali samo ako je odnos dvosmeran. Najveći benefit nastaje kada unuci uče od baka i deka, a bake i deke uče od unuka, dakle, kada postoji prava međugeneracijska razmena.

Kada kažemo bake i deke, često pomislimo na osobe 70+, te se javlja pitanje, da li kao društvo drugačije doživljavamo osobe mlađe od 70 koje imaju unuke? Da li su njihovi životi, psihološki mehanizmi drugačiji ili odnos prema unucima ne zavisi od godina?
Danas imamo generaciju baka i deka koji često nisu „stari“ u klasičnom smislu već su aktivni, zaposleni i sa sopstvenim planovima. Savremena istraživanja pokazuju da se granica starosti pomera i ljudi u 60-im i ranim 70-im često funkcionišu kao sredovečni, a ne stari. Zato uloga bake i deke danas više nije vezana za godine, već za životnu fazu. Da citiram moju majku: „Lepše je biti baka po ulozi nego po godinama“. Ovo, naravno, menja očekivanja: bake i deke ne žele nužno da budu primarno definisani tom ulogom, nego žele da je integrišu u svoj život. U svakom slučaju, sam broj godina nije presudan. Odnos će više zavisiti od ličnosti, zdravstvenog stanja, porodične dinamike, prethodnog roditeljskog iskustva… Dve osobe istih godina mogu imati potpuno različita ponašanja u okviru uloga babe i dede.

Foto: AI

Koliko je uloga “čuvara porodične istorije” važna za bake i deke, za čitavu porodicu?
To je, možda, jedna od najdubljih funkcija. Bake i deke prenose porodične priče, daju deci osećaj kontinuiteta, pomažu u formiranju identiteta. Za dete je, posebno u adolescentnom periodu, važno da zna „odakle dolazi“, a bake i deke su često nosioci tog narativa. Starijim osobama to može dati osećaj smisla, potvrditi njihov životni doprinos, životnu vrednost. U svakom slučaju, divno je kad u jednoj porodici imate tri, pa ili četiri generacije koje među sobom komuniciraju… Najzdraviji odnos između baka, deka i unuka nije onaj u kojem su stariji stalno dostupni, već onaj u kojem su prisutni – ali slobodni.

M.Ž.B.

„Zdravlje u fokusu: vodič za generaciju 50+“: Projekat ostvaren uz podršku Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanim medijskim projektima, nužno ne izražavaju stavove organa koji su dodelili sredstva.