SRPSKI LEKAR OSTAO BEZ NOBELA

Kakav je odnos naše države i njenih institucija prema vrhunskom znanju i genijalnim idejama koje pomeraju granice progresa, može se videti iz mnoštva primera, ali jedan, nedavno zabeležen u medijima, nameće se kao opšte mesto. Izrasta kao simbol vremena u kome živimo i ilustruje ne samo izrazitu nadarenost naših ljudi, već i izrazito odsustvo sluha i dobre volje države da tu nadarenost poštuje, podrži i razvija.
Političke ideje o stvaranju hiljadu lidera, medijska tapšanja po ramenu naših mladih matematičara i drugih genija koji, po svetskim takmičenjima pobraše sve nagrade i priznanja, služe manje - više samo za medijsko predstavljanje naše političke elite, koja nastoji da se domaćoj javnosti predstavi kao brižan i dobronamereran domaćin u staroj srpskoj porodičnoj zadruzi. Taj domaćin bi, s vremena na vreme, okupio svu čeljad i izabrao najbistrije dete iz mnoštva musavih unučića, posadio ga kraj sebe u čelo sofre i strogim, svečanim glasom, saopštio ostatku brojne porodice: „Slušaj vamo: od danas da znate, Miloje (ili kako se već dečak zove) je najbistriji. Ume da računa. Njega ćemo da šiljemo u školu.“
Time se završavala ceremonija, činjenica o dečakovoj budućnosti je bezpogovrno prihvatana i porodica je nastavljala da živi po starom, kako je znala i umela. Od dečakovog naknadnog znanja oni nisu imali vajde, njegovo školovanje su doživljavali kao dodatni trošak i ništa više. Od znanja koje bi sticao i pomenuti dečak i većina naše dece rasute po svetu, korist je imao svet koji je to znanje umeo da ceni i da iskoristi.